Родио се у Жегару 22. јуна 1752. године у свештеничкој породици. Основе писања учио је код једне монахиње у манастиру Крупа, потом у Жегару похађао привремену школу, а посебно је десетак година науковао у манастиру Крупа код јеромонаха Јосифа Дошеновића. Ђакон постаје 1774, а јеромонах 1778. године. Оно што Герасима Зелића разликује од монашког свештенства сваког чина и угледа јесу путовања која је предузимао, увек руководећи се његовим речима казано, бригом за своју свету обитељ-манастир Крупу и свој национ.
Прво такво путовање предузео је у Фрушку Гору 1778, потом је у намери да изучи иконопис отишао на Крф, али су га околности, године и нешто слабији вид, а сигурно и његов немиран дух одвеле у Беч, Будим, Пољску, Русију и Нову Србију, већ тада насељену српским досељеницима. Ту се среће са истакнутим Србима, тада већ руским генералима Текелијом, Хорватом, Пишчевићем, Чорбом, а у Херсону је био представљен великом кнезу Григорију Потемкину. Због учења иконописа боравио је и у Кијевопечерској лаври, тада најугледнијем манастиру православног света где су се изучавале богословске науке и цветао богат монашки живот. У Кијеву је прикупљао милостињу за свој манастир, а био је представљен царици Катарини Великој.
Одатле 1784. одлази у Цариград, па у Свету Гору и Хиландар где учи грчки језик, потом се враћа у Цариград, па преко Трста 1786. напокон долази у Крупу. Братство му одобрава поновни одлазак у Русију због сакупљања прилога за обнову манастира. Из Русије се овај пут враћа са чином архимандрита и великим поклонима у књигама и одеждама за свој манастир, као и цркве у далматинској епархији. Године 1796. изабран је за викара Православне цркве у Далмацији и на том је положају остао и под француском управом. Био је у делегацији која је изашла пред Наполеона тражећи одговарајућа права за православне, а као гост присуствовао је његовом венчању са Маријом Лујзом.
Отворено непријатељски став и повремене сукобе имао је са новоименованим епископом Бенедиктом Краљевићем посебно што је и сам имао те аспирације. У Бечу подноси писмени протест против њега, међутим поменути је био на трагу дворске политике унијаћења православних и као такав до даљњег остао непомерљив. Због тога Влада немирног Зелића 1820. позива у Беч и интернира га. После многих молби тек 1824. допуштено му је да оде у Будим где оснива две задужбине, једну за школовање младих Далматинаца на гимназији или богословији у Сремским Карловцима, а другу за отварање световних школа у Далмацији.
Ту се, у изгнанству, упокојио 26. марта 1828. године и тек 1868. кости су му пренесене и похрањене у матичном манастиру Крупа. Најпознатији је по Житију које је завршио 1817, а издао у Будиму 1823. године. Прву редакцију текста не дирајући његове изворне вредности урадио је Павле Соларић. Тај аутобиографски спис, прворазредни извор за познавање црквених и политичких прилика у том раздобљу, писан је живим народним језиком, богат реалистичним, неретко хуморним описима, истинско књижевно дело које сведочи како се неуморни калуђер поклонио готово свим најважнијим крунисаним главама ондашње Европе, не пропуштајући да од њих у свакој прилици затражи помоћ за свој манастир и свој род.
