Изведена монодрама “Милунка” у Борову поред Вуковара

Срби су свјетски шампиони у заборављању


Публика у Борову (Борово село) поред Вуковара имала је јединствену прилику у петак 19. октобра одгледати позоришну монодраму „Милунка“ у извођењу београдске глумице Весне Станковић. Било је то својеврсно емоцијама набијено враћање точка историје уназад и евоцирање сјећања на српску ратницу и хериону Милунку Савић. Сат и по динамичне приче о јединственој жени у свијету ратовања и жени ратници са највећим бројем ратних и медаља части у свијету Српкињи Милунки Савић, осим слика времеплова и трагичне али поносне српске историје, измамило је сузе на очи код бројних присутних. Да би заштитила брата Милана, Милунка се прерушена у мушкарца пријављује у војску на почетку Првог балканског рата. Ратује и у Другом балканском као и у Великом рату, а војевање након девет рањавања, преласка преко Албаније, херојства на Солунском фронту и ослобађања Србије завршава 1918. године. Осим ратног показује и мирнодопско херојство протхано људскошћу када поред једног сопственог дјетета одгаја и помаже школовање још тридесетак дјеце у времену између Првог и Другог свјетског рата. Међу њима и сина бугарског генерала чијег је оца својевремено заробила са још двадесетак бугарских војника!!!

 

ТАЛЕНТ ЗА КОЛЕКТИВНО ПИЛЕЋЕ ПАМЋЕЊЕ


Послије дуготрајног скоро петоминутног непрекидног аплауза глумица се топлим ријечима обратила публици која је, што је ријеткост у позоришту, остала и даље да стоји!

„Када поклоните ових сат и по времена, нисте их поклонили мени као глумици већ сте их поклонили сјенима свих оних великих људи који су се борили за идеале и за стварно ослобођење својих огњишта. Ми Срби имамо највећи талент да заборављамо. Све остало је мање-више успјешно. Неко је кошаркаш, неко је тенисер, неко је скакач, неко је математичар, али тај талент нема свако. Али сви имамо талент за колективно пилеће памћење, односно талент за заборав. И због тога нам се све ово дешава у историји. Ми стално ратујемо, хисторија је наука која се циклички понављамо и ми никада ништа да научимо. Моја генерација је имала несрећу да је у уџбеницима има једна реченица када је Први рат почео и када је завршио. Да смо знали можда мало више могли бисмо нешто да научимо. Зато сам дошла овдје да вам испричам причу о Милунки Савић. Да је чујете, да истражјете даље по интернету, да причате својој дјеци и унучади. Нек то буде тема о којој ћете причати уз јутарњу каву, да то буде тема, да величамо наше а не увијек нешто што је страно јер то страно већ само себе довољно велича. Не морамо и ми још додатно“!

НОВАЦ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ОБОЉЕЛОГ МЛАДИЋА


У име организатора Вијећа српске националне мањине општине Борово Душан Латас је захваљујући умјетници нагласио како је монодрама била прилика да и Срби са „ову страну Дунава“ мислећи на Србе у Хрватској „неке ствари почињу гледати другачије“! „Не само гледати већ и размишљати другачије“.

Ово је мала степеница за нашу заједницу у Хрватској да стиснемо наше редове и да се боље разумијемо“, рекао је Латас.

Уз остале финансијски су организацију монодраме помогли Министарство за културу и информисање Владе Републике Србије чији је представник – Генерални конзул у Вуковару Милан Шапић присуствовао представи.

Сав приход од двјестотињак проданих улазница намјењен је за лијечење обољелог младог мјештанина Борова Ђорђа Дробића.

БОРО РКМАН

Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: