Једна од најзанимљивијих сакралних грађевина подигнутих у Загребу подкрај 19. вијека, свакако је православна капела светих апостола Петра и Павла. Ријеч је о првом монументалном маузолеју саграђеном изван аркада на Мирогоју, те о једној од најбољих реализација Хермана Боллéа у његовој варијанти византског стила. Опрему капеле израдила је Обртна школа на којој су тада радили Боллé и Бауер, а чији су ученици извели све радове за ову грађевину. Изградњу капеле је наручила Јудита Кукуљ, удовица официра Петра Кукуља од Лимобрана.
У православном дијелу гробља, смјештеном између католичкога и жидовскога, на којем је подигнута капела светих Петра и Павла, до 1890. године била је потпуно довршена само једна аркада, породице Врапчевић. Иако је мјеста под аркадама било доста, Јудита Кукуљ одлучила се, ипак на много скупљи подухват и изградњу властите репрезентативне капеле – маузолеја за супруга Петра Кукуља. Величина и репрезентативност архитектуре и унутрашњег уређења капеле јасно свједочи о положају Петра Кукуља који је остварио изнимно успјешну војну каријеру, која му је напосљетку донијела и титулу витеза.
Његова удовица, већ је у новембру 1890., нешто више од пет мјесеци након мужеве смрти, од градске власти посредством Хермана Боллéа (који ће постати њезин главни посредник у односима и са градом и са загребачком православном црквеном опћином) затражила да јој дарује земљиште и допусти подизање капеле. Тиме је, заправо настојала испунити жељу свога мужа који није хтио почивати у Прагу. Но, на допуштење градње требало се доста дуго чекати. Гробљански одбор, који је управљао Мирогојем, одобрио је подизање капеле почетком априла 1891., али тек почетком јуна исте године Градско се поглаварство сложило са тиме.
Земљиште за њезину градњу уступљено је Јудити Кукуљ бесплатно. Овако спремно препуштање вриједног земљишта на гробљу бесплатно у руке приватној личности било је понајприје увјетовано околношћу што је Гробљански одбор установио да ће капела, због своје репрезентативности, подићи вриједност гробних мјеста око ње, као и око цијеле алеје која води од капеле према аркадама.
Чини се да је градња капеле започела одмах након одобрења Градског поглаварства и врло брзо је напредовала. Посмртни остаци Петра Кукуља у новембру су пренесени из привременог гроба у Карловим Варима у гробницу испод капеле. До краја године сви архитектонски радови били су завршени, а преостало је само још уређење унутрашњости, осликавање и израда иконостаса и остатка унутрашње опреме. Капела је 14. јуна (по старом календару 2. јуна ) 1893. године свечано посвећена. Капела дакле није требала бити само искључиво маузолеј, већ и сакрални простор.
Иконостас, сликарство Јосип Бауер, сликано 12.9.2009.
Извор: Преузето из Драган Дамјановић: Саборни храм Преображења Господњег и баштина Српске православне црквене општине у Загребу, Српска православна црква у Хрватској, Епархија загребачко-љулбљанска, Црквена оптина Загреб, Загреб, 2020.
Јудита Кукуљ је чини се у почетку жељела да капела, као и остале грађевине на Мирогоју, буде у власништву, (односно под управом) Градског поглаварства, односно управитељства гробља, а одржавала би се уз помоћ посебне закладе коју би она основала. Но, с обзиром да град није био превише заинтересиран за преузимање капеле, будући да би с временом дио терета њезиног уздржавања, без обзира на закладу, вјеројатно морао бити финанциран из градског прорачуна, Јудита је одлучила да капелу преда на управљање Српској православној црквеној опћини у Загребу. Тако је у децембру 1891. Управни одбор опћине, на челу са баруном Јованом Живковићем, Николом Гавеллом и Миланом Станковићем преузео капелу са захвалом и безувјетно. Међутим, Градско поглаварство, захтијевало је да се ова одлука потврди на сједници цијеле опћине, што је учињено тек у априлу 1893. године, а након што је преузимање капеле службено одобрила Пакрачка епархија, унутар које се налазила загребачка православна парохија.
Два мјесеца касније Јудита Кукуљ је основала закладу за одржавање капеле, вриједну 500 форинти, коју је творило пет државних обвезница из 1868. године. Но, посвета капеле апостолима Петру и Павлу чини се није случајна. Осим што је име једног од ове двојице светаца носио покојник покопан у капели, ријеч је о титулару који је првотно имала и православна парохијска црква у Загребу, од утемељења опћине 1785/1786. до купње некадашње Маргаретске цркве 1794, када је посвећена Преображењу Кристовом.
За капелу светих Петра и Павла на Мирогоју може се рећи да је најзначајнија Боллéова неовизантска куполна грађевина централног тлоцрта. А стилско рјешење капеле похвалио је и тадашњи пакрачки епископ Мирон Николић којега је по свој прилици управо ова грађевина увјерила да Херману Боллéу повјери свеобухватну рестаурацију своје катедралне цркве у Пакрацу, као и обнову неких других грађевина у Пакрачкој епархији, на примјер парохијалне цркве у Бјеловару.
И тако ће рад на капели светих Петра и Павла, те на обновама парохијске цркве Преображења Господњег у Загребу отворити Боллéу врата и за бројне друге радове за српску православну цркву у цијелој Хрватској.
И на крају важно је рећи да је одмах након завршетка архитектонских радова капела светих Петра и Павла осликана и опремљена свим потребним намјештајем, као и да је декоративни ослик на зидовима, те иконе на иконостасу извео професор са Обртне школе у Загребу Јосип Бауер. А пројект за архитектонски оквир иконостаса израдио је, као и пројект за читаву капелу, Херман Боллé. Трошкови подизања капеле процијењени су на 14.000 форинти (28.000 круна), што је за оно вријеме био знатан износ. Обнова саборне цркве у Пакрацу, вјеројатно најзначајнија Боллéова неовизантска рестаурација, стајала је тек око три пута више (55.000 форинти).
Извор: Дијелови текста преузети из Драган Дамјановић: Херман Боллé, Јосип Бауер и капела светих Петра и Павла на Мирогоју // Перистил : зборник радова за повијест умјетности, 52 (2009), 151-164.
Фото насловна:
Капела светих Петра и Павла, извор: Преузето из Драган Дамјановић: Саборни храм Преображења Господњег и баштина Српске православне црквене општине у Загребу, Српска православна црква у Хрватској, Епархија загребачко-љулбљанска, Црквена оптина Загреб, Загреб, 2020.
