Миленина деца

У интервјуима увек спомене неког младог колегу и колегиницу, што много значи. Ту част сам имао и ја, и у таквим приликама бих падао на главу од среће и одмах би ме звала сва родбина.

За нас који смо одрастали у Југославији Милена Дрaвић је била и остала икона филма, и сигуран сам да ће овде бити речи о њеном распону, таленту, специфичном стилу, и европском па и светском домету као глумице. Али, ја бих волео да причам о мом искуству, и о једној изузетној дами, и да скренем пажњу пре свега на њене људске квалитете.

Гледао сам све филмове у којима је играла Милена Дравић и невероватно сам био узбуђен када су ми рекли да сам одабран да играм улогу Раке, Милениног сина, у „Госпођи министарки”, за Телевизију Београд 1989. године. Играли су још Пепи Лаковић, Ташко Начић, Гага Николић и многи други, али с Миленом сам одмах успоставио невероватно близак однос и обраћао сам јој се на „ти“ јер ми је била „мама“. Тада се на телевизији радило на „тејп“ па смо вежбали да изведемо целу представу из два дугачка „тејпа”и имали смо пробе скоро три недеље у Југословенском драмском позоришту. Сама помисао да морамо све испочетка ако неко погреши ужасавала ме је и бојао сам се да не будем ја тај који греши. Сећам се како ме је кришом забављала на пробама и како смо превртали очима кад би Здравко Шотра, редитељ, губио живце, и то ме је релаксирало и давало ми осећај заједништва. Њена подршка, доброта и нежност су ми много значили да превладам почетну несигурност и захвалан сам јој на томе. Никада се није понашала као „звезда“, а имала је пуно право на то, и никада никога није замарала. Размишљао сам како заправо никада нисам приметио притисак који је сигурно осећала Милена због очекивања и тежине коју министарка као улога има. Носила је све то с лакоћом и више се чинило да се трудила око мене.

Једна од радости овог нашег посла јесте да тај снимак заувек остаје и да имамо срећу да гледамо снимљену Миленину министарку, а ја привилегију што сам ту промолио нос.

Такав смо однос успоставили и даље га кроз живот развијали; она је заувек моја филмска „мама“.

Неколико година касније опет сам имао среће да се сретнем с Миленом у представи „Оксиморон”, по тексту Светислава Басаре, у режији Дејана Мијача, и ту смо представу одиграли преко 150 пута. Поред Милене, у њој смо играли Диклић, Гага, Заре, Цвеја, Лане, Горан Даничић и ја. Било је то тешко време за нашу земљу која се распадала и можете да замислите каквих сам се прича наслушао и кроз које смо све разне догодовштине тада прошли заједно. Мислим да смо живели од те представе, а она и Гага су се у то тешко време искрено бринули о мени. Милена је увек осећала емпатију према другима и односила се брижно и с великим разумевањем.

Било је то помало тужно време, а тужно је гледати како се распада једна земља и њен сваки систем вредности, али је било дивно видети како Милена не одступа од својих вредности. Била је отворено против рата и режима када то многи нису смели.

Она је била и остала југословенска филмска звезда у правом смислу те речи, и то је непроцењиво.

Волео бих и да истакнем да она увек у својим интервјуима спомене неког младог колегу и колегиницу, што много значи. Ту част сам имао и ја, и у таквим приликама бих падао на главу од среће и одмах би ме звала сва родбина. Она то, наравно, не ради из љубазности, него из стварне пажње према другима и подршке, а то је ретко.

Да завршим у белосветским оквирима: једна од тема за разговор са Бредом Питом била је и Милена Дравић и на моје питање да ли се сећа свог првог снимања, Бред ми је рекао да се слабо сећа јер му је то био први филм, па још у страној земљи, али да памти да је глумица која му је играла маму била невероватно добра према њему и да му је то много значило. Једино чега се Бред Пит сећа из свог првог филма јесте Милена Дравић! Па, ето, ко су све деца Миленина: Бред Пит, ја…

*Из књиге „Милена Дравић или Кључ снова“ Аните Панић, Филмски центар Србије и Службени гласник

Izvor: politika.rs

Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: