Menu
Categories
НИКОДИМ МИЛАШ, епископ далматинско-истријски
16/04/2023 AKTUALNA VIJEST

На данашњи дан 1845. године у Шибенику је рођен Никодим Милаш, епископ, црквени каноничар и политички радник, један од најугледнијих српских православних вјерских достојанственика крајем 19. и почетком 20. вијека. Рођен је под именом Никола (које је добио на крштењу) од оца Тривуна, осредњег трговца и мајке Марије Валмасони (поријеклом Талијанке). За епископа далматинско-истријског именован је 10. јула 1890.  послије смрти епископа Стефана Кнежевића. Епископ Никодим је веома рано почео да се бави научним и списатељским радом, па је већ 1872. године  објавио у Задру Правила светих апостола. А нарочито је био темељан, и до сада непревазиђен у Црквено-канонском праву. Но, ништа мање нису вриједна ни његова дjела из области Систематског богословља, као ни из Историје хришћанске цркве. Само за његовог живота објављено је више од четрдесет његових књига. Најмилија књига коју је написао била му је Православна Далмација. Углавном, његовом опусу придружују се и бројни политички ангажовани чланци, објављивани у ондашњим листовима, као на примјер у новосадској Застави, Гласу Црногорца, те задарском Српском листу.  

Дjеда Стевана се посебно радо сјећао, јер му је овај причао како су Милаши дошли у Далмацију из околине Дувна и населили се на врелу Цетине у истоименом селу, тамо гдjе се налази чувена црква св. Спаса. Касније се, прелиставајући задарски архив, и сам увјерио у тачност дjедових прича.  

Образовање и научни рад

Но, већ у раном дjетињству код Николе је примјећена изузетна интелигенција и склоност ка школи и образовању. Основну школу је тако завршио 1856. године код фрањеваца у Шибенику, а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то вријеме вјеронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија у Шибенику није имала право јавности, Никола је морао поново да полаже четврти разред код језуита у Дубровнику. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији. 

Иако није имао намјеру да се посвети свештеничком позиву, захваљујући православном богослужењу, тој жили куцавици православне цркве, Никола своје богословско образовање завршава 1863/4. школске године у Сремским Карловцима са одличним успјехом. Као свршени богослов опет покушава да се посвети другом позиву, па одлази у Беч и уписује се на Филозофски факултет. Међутим, убрзо напушта студије филозофије, и већ 1867. године се уписује на кијевску Духовну академију, на којој дипломира 1871. године у двадесет и шестој години живота и тиме заокружује своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија.

Дакле, кад се млади теолог Никола вратио у Далмацију, школске 1871/72. године  постављен је за професора у Богословском заводу у Задру на катедру Пастирског богословља, Литургике и Црквеног права, а од школске 1882/83. године, према новом плану и програму, заузео је катедре за Општу историју цркве и Патрологије, Црквеног права и Црквено-званичног стила. И како је наставничког кадра недостајало, предавао је и друге предмете. Неколико година вршио је и дужност ректора сјеменишта.

Никола Милаш је и сам увиђао да није умијесно да стоји на челу сјеменишта као свјетовњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у Задру. Тада је добио име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо затим је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, а на Божић 1875. године прима презвитерски чин, а 1880. бива произведен у чин архимандрита. Послије смрти епископа Стефана Кнежевића, 10. јула 1890. именован је за епископа далматинско-истријског, а хиротонисан 16. септембра исте године у Бечу. И након што је 7. октобра устоличен у Задру, дошао је на чело Богословског завода, као његов врховни управитељ и надзорник. На тој дужности остао је до почетка 1912. кад му је 19. јануара прихваћена оставка на трон епископа далматинског и додијељена пензија. 

Епископ Никодим је добро знао да је положај далматинског епископа врло тежак, зато и каже: „Није лак посао владици у Далмацији и с такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије… Али најтеже је далматинском епископу с Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате држави конфесије. Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерирана.“ Међутим, Никодим Милаш се сав посветио својој епархији за коју је, како сам каже „одговоран и пред Богом и пред људима.“

Мисионарски рад

Епископ Никодим се тако на научном плану највише посвећивао практичном и систематском богословљу. Био је изванредан проповједник своје вјере, ревносно је обилазио своју епархију, свештвенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину, освећивао новоподигнуте: Дрниш 1908; Обровац 1904; Кула Атлагића 1893; Чиста Мала 1895; Жегар 1897; Нос Калик 1896; Радљевац 1898…и обновљене храмове, као и парохијске домове. Такође је обновио и интензивирао акцију о подизању православног храма у Сплиту, која је покренута давне 1808. године на Задарском црквено-народном сабору.

Заправо, личност епископа Никодима била је као град „који на гори стоји“ и „свјетлост свијету“. А онај ко на брду ak и мало стоји, више види од оног под брдом. Тако је и Никодим много и далеко гледао и запажао. Његова величина и генијалност, те завидно познавање неколико свјетских језика – италијанског, немачког, француског, руског, грчког и латинског, омогућили су му, да своје радове проверава упоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што је био у могућности да се, захваљујући познавању језика, служи изворницима, примарном и секундарном научном грађом. А и његова, како сам каже, сангвиничка природа, условилe су да скоро цјелога свог јавног рада буде нападан и од разних људи, нарочито оних који су себе сматрали интелигенцијом. А „у ту интелигенцију спадају сви они људи у Сјеверној Далмацији који не носе црвену капу него француски шешир…, између којих је врло мало оних који знају по правилима граматике написати једно писмо.“ Но, управо као резултат тога настала је и најмилија књига Никодима Милаша Православна Далмација. Заиста је ово „најбољи пример како је Милаш био оспособљен и смео да увек одговори писањем на изазове, што му је доносило невоље од непријатеља, а славу од пријатеља и непристрасних научника.“

Такође, се залагао и успијевао инсталирати српски језик у средње школе, организирао је и потпомагао просвјетне и добротворне фондације, а посебно је као епископ својим посланицама, пастирским и мисионарским радом учвршћивао православлје и српство у Далмацији. Због своје учености, радне енергије и правовјерности, био је врло цијењен у високим круговима, чему у прилог говори чињеница да је 1886. био ректор београдске богословије коју је реформирао по модерним стандардима и да му је 1905. нуђен положај београдског митрополита. Штовише, 1906. био је чак један од најозбилјнијих кандидата за избор патријарха у Сремским Карловцима, чему се изричито противила мађарска влада. 

Но, ипак на крају морао је да одступи са епископског трона, те је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију“, а она му је уважена 19. јануара 1912. године. Вијест о Милашевом пензионисању примљена је у цијелом православном свијету са великом жалошћу и протестом. Послије пензионисања кијевска Духовна академија прогласила га је 2. марта 1912. својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године. Никодим Милаш био је и дописни члан САНУ, члан Друштва за новије хисторије Аустрије у Бечу, Матице далматинске, Матице српске, Српског археолошког друштва и Друштва св. Саве у Београду.

Као пензионисани епископ Милаш се, већ 26. јануара 1912. године настанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народом посланицом. Посљедње четири године посветио се само научном раду. Дубровачка Црквена општина му је пружила хришћанско гостопримство и испратила га тамо „гдjе нема бола, туге ни уздисаја.“ Епископ Никодим Милаш упокојио се на Велики петак 20. марта 1915. године у Дубровнику. А сахрањен је у приватној гробници на Православном гробљу на Бонинову поред храма св. Арханђела Михаила. Његови посмртни остаци пренесени су 4. октобра 1930. године у родни му Шибеник и сахрањени у посебној капелици у саставу цркве св. Спаса на Православном гробљу.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремна за посудбу је књига Никодим Милаш: Православна Далмација, Београд; Шибеник: Истина, издавачка установа Епархије далматинске, 2004. и Србско-далматински магазин, уредник Бранко Чоловић, Сплит: СКД „Просвјета“; ВСНМ Града Сплита, 2015.


Фото насловна:

Никодим Милаш, извор: Преузета из Србско-далматински магазин, уредник Бранко Чоловић, Сплит: СКД “Просвјета”; ВСНМ Града Сплита, 2015.

Comments are closed
*