Ноћ кад се усијало небо над Београдом

Тих дана се пуцало по целом граду, али је кључна тачка борбе за престоницу била Авала, сећа се Јован Радовановић (96), учесник Београдске операције 1944. године.

Пред мрак, после пораза Немаца, небо над Београдом се усијало од светлећих ракета. Нико није могао да заустави почасну паљбу у центру ослобођеног града. Није било ни оног – „чувај муницију”.

Овако Јован Радовановић описује славље партизанских и совјетских бораца у ноћи између 19. и 20. октобра 1944. по завршетку седмодневне Београдске операције, у којој је учествовао као борац Друге пролетерске бригаде.

Тада је имао 22 године и већ трогодишње ратно искуство. Данас има 96 година, а осим што је пуковник у пензији, такође је и дугогодишњи новинар, публициста, књижевник и историчар НОБ-а.

Присећајући се за „Политику” детаља ослобођења Београда од немачког окупатора, Радовановић истиче да је његова дивизија 14. октобра, с почетком борби, најпре одређена за резервни састав. Тако је писало у наређењу које је командант Љубиша Веселиновић, примивши га, одмах поцепао и отишао у штаб са захтевом да се он и његови подређени боре.


Јован Радовановић некада…

„На крају нам је дат задатак да одемо у борбу, али је то била једна од лакших борби јер су остале дивизије већ измориле Немце. Ми смо их практично довршили и заробили око 300 Немаца, које смо држали у заточеништву на Бањици, на месту дотадашњег логора”, говори Радовановић.

Тих дана се пуцало по целом граду, али кључна тачка борбе за престоницу је била Авала. Зауставивши механизацију на Смедеревском друму код Малог Мокрог Луга, Немци су наставили пробој с лаким наоружањем и запосели ту планину.

„И кад су гинули као луди, Немци нису одустајали и чудили смо се одакле им толика упорност, жилавост и истрајност”, присећа се Радовановић.

Осим немачких јединица, предвођених генералом Валтером Штетнером, који ће такође погинути у борбама, на Авали је била и седма СС дивизија, сачињена од подунавских Шваба, који су знали српски. Отуд је било напетих ситуација кад митраљези утихну, а ти у мрклом мраку наиђеш на војника који ти се обраћа на твом језику, а не знаш чији је, каже Радовановић.

„Уз партизанске снаге, руски тенкови и пешадија су својим гранатама решили исход борбе за Београд, у којој је погинуло 24 руских тенкиста. Њихова сахрана је организована два-три дана после ослобођења, на Тргу републике. Посмртна поворка је чинила 24 тенка, а на сваком од њих је био по један сандук с телима погинулих. Кренули су од Славије, уз почасну пратњу батаљона црвеноармејаца и НОВЈ. Грађани су се окупили и испратили их у тишини. Чуле су се само тенковске гусенице”, говори Радовановић. Неколико година касније, посмртни остаци руских тенкиста с Трга републике су премештени на Гробље ослободилаца Београда.


…и данас (Фото лична архива)

Када је 1941. почео рат у нашој земљи, Јовану је било свега 19 година. Прикључио се Чачанском партизанском одреду у свом завичају. Из тих дана, живо памти прославу годишњице Октобарске револуције у Ужичкој републици 1941. године – једину у окупираној Европи.

„Тада је одржана и војна парада уз учешће бораца, установа, фабрика, грађана али и два заплењена тенка којима су партизани и четници, док су били у савезу, нападали Краљево. Ми борци смо били толико одушевљени и самоуверени да је слобода на видику. Нисмо ни слутили да ће немачка сила добити појачање и у офанзиви крајем новембра поразити Ужичку републику”, истиче Радовановић.

По ослобођењу Београда, наш саговорник је отишао на Сремски фронт. Тамо му се децембра 1944. збила вероватно најдраматичнија епизода у читавом рату.

„На положају код Шида, у једној улици, моју јединицу су напали Немци из минобацача. Граната је пала у блато поред нас. Командир је рекао да легнемо. Али, испоставило се да је граната била ’ћорак’ Узвратили смо напад, гађали док се Немци нису повукли. Тек увече, по повратку на положај, приметио сам да је мој џепни сат, надомак срца, погођен метком који је пробио поклопац и зарио се у казаљке. А ништа нисам осетио”, говори Радовановић.

Носилац Путиновог ордена

Јован Радовановић је рођен на Јовањдан, 20. јануара 1922. у Трешњевици код Ариља. Учитељску школу је завршио у Ужицу, а Војнополитичку у Београду. Студирао је на Новинарској и дипломатској академији. Био је дописник, новинар и уредник у „Народној армији”, „Гардисту”, „Граничару”, „Партизановом веснику”, „Фронту”, „Експрес Политици”… Сребрну плакету за новинарство, коју је добио 1971, третира као мајсторско писмо.

Написао је близу 40 књига – махом с тематиком рата и историје НОБ-а – као и три романа. Члан је Удружења књижевника Србије. Међу бројним признањима истиче одликовање које му је додељено 2015. указом председника Русије Владимира Путина поводом 70. година од победе над фашизмом.

Све што је написао, откуцао је на писаћој машини коју је добио служећи у мисији УН на Синају 1957. и 1958. године. На њој управо довршава допуњену аутобиографију „Дописани мемоари једног Јована”. А на питање до када планира да се бави писањем, одговара да му је рок важења нове личне карте до 2054. године.

Почасна паљба из 324 топа

Истог дана кад је ослобођен главни град, борцима су подељене „Заповести маршала Стаљина и маршала Тита ослободиоцима Београда”. У тој џепној књижици зелених корица, обима 14 страница, наводи се: „Данас, 20. октобра, у 22 часа, престоница наше домовине Москва поздравиће, у име домовине, херојске трупе Трећег украјинског фронта и НОВЈ, које су ослободиле престоницу Југославије Београд – с 24 артиљеријска плотуна из 324 топа.”

Потпис: „Врховни командант, маршал Совјетског Савеза Ј. Стаљин.” Ту је и Титов проглас у којем се истиче да су НОВЈ и јединице „херојске Црвене армије раме уз раме” ослободиле „јуначки и напаћени” Београд, уз позив да се предложе за одликовања они који су се највише истакли у борби.

Izvor: politka.rs

Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: