Иако је породица Кушевић пореклом из Херцеговине, Светозар се родио 14. априла 1823. године у Пожеги, где му се отац бавио трговином. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту, потом учи богословију, а правно-политичке науке изучава у Ђуру, Бечу и Пожуну, данашњој Братислави. Адвокатски испит положио је у Пешти 1845. године након чега постаје бележник у конзисторији Пакрачке епархије.  Политичко деловање започиње 1847. године као посланик краљевског града Пожеге, магистрат га већ 1848. године именује за почасног грађанина, када учествује на банској конференцији у Загребу.

Био је и посланик у Сабору и члан одбора за израду основа рада будуће владе, али и члан српске депутације упућене на аудијенцију код цара Фердинанда у Инсбрук. Бивао је и у разним политичко-дипломатским мисијама, делегиран је од стране Срба из Војводине у штаб бана Јелачића, сарађивао у Гајевим Новинама, истински се залагао за заједнички наступ Срба и Хрвата према Мађарима, а у економским питањима заступао је чврсте и конзервативне ставове, углавном зато што је и сâм био један од највећих земљопоседника свог времена.

Располагао је са готово 1000 хектара обрадиве земље са многим културама, штавише у своје време био је један од понајбољих произвођача вина. Године 1858. обављао је и дужност градоначелника Загреба. Априла 1861. постаје саветник Намесничког већа, најпре поджупан, потом и жупан Сремске жупаније на којој функцији ће се задржати све до 1886. године. Не може се порећи да је са тог наслова од посезања са разних страна бранио интересе српског народа, посебно због непризнавања српских посебности или својатања Срема.

У неколико наврата је биран за посланика српских народно-црквених сабора, на којима се залагао за својеврсну аутономију, углавном пристајући уз клерикалне кругове, насупрот Милетићевим либералима. Био је председник Срба посланика и клуба Народне странке у Хрватском Сабору, члан Горњег дома Угарске, један од најистакнутијих српских нотабилитета. Лојалност цару му је била изнад страначких и тренутних политичких опредељења, тако да је на крају завршио као униониста и присташа дуализма. Богатство му је омогућило завидан добротворни рад. Одликован је највишим државним одликовањима, а 1862. године цар му је доделио аустријско племство са предикатом од Блацко. Угарски племић постао је 1880. године. Сахрањен је 1911. у Кузминцима код Лудбрега на свом властелинству.