Стефан Кнежевић, епископ далматински, народни добротвор

Рођен је у селу Оћестово код Книна 15. јуна 1806. године. Основну школу завршава у Шибенику, а богословију и гимназију у Сремским Карловцима. Богословски факултет је дипломирао у Черновицама, док је у Бечу студирао правне науке. По повратку из Беча 1833. замонашен је у манастиру Крка у ком је обављао низ дужности, да би 1844. постао и архимандрит. Све то време предаје као професор у Клирикалној школи, која је кад и епископија из Шибеника 1841. премештена у Задар. За далматинског епископа именован 1853, хиротонисан исте године у Сремским Карловцима од стране патријарха Јосифа Рајачића и на том се положају задржао свих 37 година.

У том својству доказао се као марни пастир, велики задужбинар и надасве незаобилазна политичка фигура која је у свим преломним тренуцима вукла дугорочно по заједницу корисне потезе. Организационо је преуредио епархију од које је 1870. излучена новооснована Бококоторска епархија, да би обе 1873. уместо под Карловачку потпале под Буковинску митрополију са седиштем у Бечу. Дао је подићи и долично опремити знатан број градских храмова и капела унапређујући тако унутарцрквени живот, основао је православну Конзисторију, а као врхунац тог деловања јесте утемељење Богословског завода као прве високошколске установе код Срба у Далмацији, коју су могли да похађају само свршени гимназијалци. Подстакао је и новчано потпомогао рад верских и политичких гласила.

Унутар Народне странке залагао се за заједнички наступ Срба и Хрвата, а кад се у томе није успело био је од 1880. представник Српске странке у далматинском Сабору и Царевинском већу у Бечу. Спадао у ред лојалиста, са царем је имао готово приватан однос, штавише због заслуга за Круну у Бечу је 1867. добио грб и племство, али је у исто време сарађивао и дописивао се са кнезом Михајлом, Илијом Гарашанином и београдским митрополитом Михајлом. Сва своја средства још за живота је наменио помагању сиромашних и оних у потреби из фонда за свештеничке удовице и сирочад, али је оснивао и образовне фондације, закладу за школовање младих Далматинаца у Грацу и Бечу, а посебно је бринуо за будућност женског подмлатка. Знатна средства је оставио свом матичном манастиру Крка, књиге, архијерејске одежде, жезла и портрете. Његов тестамент сачињен 1885. у Задру пример је колико романтичарског родољубног заноса и вере у народно биће толико и пророчанских речи којима се наговештавају будући догађаји.

Упокојио се у Задру 28. јануара 1890, а сахрањен је у дотад незабележеном спроводу чија је завршна тачка била капела Св. Саве у манастиру Крка коју је још за живота владика Кнежевић определио за властито почивалиште.