„Наша новија културна историја саткана је од низа узбудљивих прича, а једну од таквих исписао је и животни пут Стојана Аралице. Пребогат сусретима са различитим културним поднебљима и појединцима који су често били протагонисти одређених епоха, тај пут је био незадржив поход талентованог личког дечка да се из суморне свакидашњице уздигне до блиставих предела духовне светлости и да као уметничка личност заузме истакнуто место у сазвежђу југословенских сликара XX века. При том је за седам деценија стваралачког рада био учесник готово свих развојних фаза наше модерне, да би се између 1930. и 1960. године налазио у првим редовима носилаца новог израза“, пише историчар уметности Станислав Живковић на почетку своје монографије Стојан Аралица (1883-1980).

Детињство и образовање

Аралица је рођен на данашњи дан 24. децембра 1883. године у селу Шкаре, недалеко од Оточца, где му је отац Васо, иначе пензионисани финансијски службеник, имао мало земље коју је обрађивао. Мати Стака, рођена Хркаловић, умрла је кад му је било свега седам година. Стојаново детињство, стога је углавном везано за сестру и три брата, од којих је најстарији погинуо у Љубушком 1941. године.

Већ као ученика основне школе Стојанову пажњу привлачиле су репродукције слика Николе Машића, Влаха Буковца и нарочито Паје Јовановића, које је могао да види у календару-годишњаку Орао или на понекој олеографији. С друге стране пак, контакт са великом природом биће онај други значајан фактор у изграђивању  карактера, који ће касније једино са палетом у руци налазити осећање пуне животне радости.

И као ученик нижих разреда гимназије у Оточцу Стојан је скретао пажњу на себе. А до правог изражаја дечаков талент исказао се за време школовања у Осијеку, где је завршио учитељску школу. Наставу цртања обављао је тада професор Баришић, који је Стојану Аралици поверавао да у његовом одсуству исправља радове других ученика. Један сачуван портрет у оловци, уредно потписан и датиран са 1901. годином, даје нам тако представу колико је млади ученик већ тада савладао цртачке основе. Заправо, могло би се рећи да се већ на том најранијем познатом раду откривају осетљиво око и талентована рука будућег сликара.

По завршетку учитељске школе од 1905. Аралица је радио као учитељ у Брестовцу код Руме. Уметничко школовање започео је 1909. у Минхену у приватној сликарској школи Хајнриха Книра. Од 1910. до 1912. студирао је код проф. Карла Мара, а од 1912. до 1914.  код проф. Лудвига Хертериха на Академији ликовних уметности у Минхену. Графику је учио 1917. године код проф. Бремсеа и Швабинског у Прагу.

Изложбе и бројна студијска путовања

Важно је, такође рећи да је за време Првог светског рата у Загребу имао приватну сликарску школу. У Београд је дошао 1941. године, где је провео окупацију. Док је од 1946. до 1948. био у  Стокхолму, одакле се онда дефинитивно вратио у Београд. Осим многих изложби у земљи, излагао је 1932. у Паризу заједно са М. Милуновићем, М. Челебоновићем и М. Узелцем; 1933. излагао у Прагу, а 1948. у Шведској. Обрађује предео, мртву природу и фигуру. По  властитој жељи дeо свог фондуса поклонио је Граду Оточцу који је од 1976. године изложен у музеју у Оточцу.

Своје схватање сликарства Аралица је изградио на непосредном наслеђу импресиониста, идући све више ка расветљавању палете и остваривању снажног колористичког израза. Тако је задржао своје интересовање за природу, особито за предео. Боја је добила примарну улогу. Под утицајем нових преокупација видљив је преокрет од средине  педесетих година када Араличине слике добијају још више у звучности, у колористичкој продорности у чистоти боје која постаје све јаснија и бруталнија. 

Аралица се постепено оријентише  ка једној експресионистичкој визији света, приближује оном немиру који прожима стварање младих генерација. Такав развој Араличиног сликарства је у духу оних токова који су најбројнији у уметничком животу код нас, уместо стишавања и повлачења, још јачи полет, још богатија осећајност. Међутим, ипак у последњим сликама опажа се знатан утицај апстрактног сликарства од којег је Аралица позајмио склоност ка интензификовању фактуре која у неким сликама постаје готово главни циљ. Тако је Аралица до смрти 4. фебруара 1980. у Београду, остао повезан са струјањима савременог сликарства код нас, мењајући се, али и задржавајући главне црте свог основног сликарског израза.

Бројна студијска путовања обележила су Араличин животни пут. Међу њима свакако треба истаћи путовања у Шпанију, Алжир, Тунис, Мароко (1920.), Фиренцу и Рим (1923.), те Париз (1925. до 1934.) где је око годину дана похађао атеље Андре Лота. Први пут је самостално излагао 1920. у Загребу. Био је члан група ОБЛИК (1934.), ДВАНАЕСТОРИЦЕ (1937.) и ШЕСТОРИЦЕ (1954.), као и Удружења ликовних уметника Србије. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а за редовног 1968. године. Био је и члан Југославенске академије знаности и умјетности. 

Стојан Аралица добитник је и Октобарске награде града Београда 1959, Седмојулске награде СР Србије за развој ликовних уметности, те 1973. Награде АВНОЈ-а СФРЈ за стваралаштво.

Араличино стваралаштво црпело је снагу и инспирацију са властитог, домаћег тла

И на крају треба подвући, како у својој монографији о Стојану Аралици пише Станислав Живковић „да се сликарство Стојана Аралице одвијало у сталном и блиском контакту са актуелним збивањима у европској уметности. Подсетимо се да је имао атеље у Риму, Паризу, Загребу, Штокхолму и Београду, да је свуда запажено излагао и да су му дела расута широм меридијана. Међутим, у ужем смислу он ипак припада поднебљу наших сликара – колориста, чије је стваралаштво црпело снагу и инспирацију са властитог, домаћег тла. Ако бисмо при том ценили његов лични допринос, онда је то, свакако у годинама после ослобођења, кад је његова уметност озрачила читаву плејаду млађих београдских сликара.

Рекли бисмо, ако је у Паризу напустио високопарни језик минхенских учитеља, а у Загребу овладао поукама француских импресиониста или једног Бонара, у Београду је коначно успео да измири свој менталитет горштака са рафинманом париских идеја и тако усагласи опорост живота личког човека са радошћу духовних светова које је откривао.“

Извор: Делови текста и репродукције преузети су из монографије Станислав Живковић: Стојан Аралица (1883 – 1980) Београд: Радионица душе, 2005.

Фото насловна:
Стојан Аралица, извор: Преузета из монографије Станислав Живковић: Стојан Аралица (1883-1980) Београд: Радионица душе, 2005.