На данашњи дан тачно прије двадесетдвије године преминуо је у Загребу са напуњених четрдесет осам година, популарни глумац Ђорђе Рапајић – Џо, Носоња из телевизијске серије „Смоговци“. Публици је познат и као Перо из дјечје емисије „Поштански сандучић“.

Ђорђе, поријеклом из познате породице Рапајића из Коренице – личког краја,  рођен је 6. октобра 1952. године у Загребу. Рођени му стриц Никица Рапајић био је доктор наука, професор на Свеучилишту,  угледан, поштен и вриједан човјек. Рођен 1911. године, дакле ни 1941. међу најмлађима, припадао је оној елитној генерацији предратних образованих крајишких комуниста, који су били чланови и радили у самосталском „Сељачком колу“, заједно са најбољим припадницима претходне, грађанске политичке генерације. У његово вријеме у водству студентске организације „Сељачког кола“ у Загребу били су и Јефто Шашић, Чедо Грбић, Милан Јока. Но, Никица Рапајић, човјек искреног комунистичког и југославенског опредјељења био је од оне најријеђе врсте, нарочито међу Србима, која није заборавила ни потиснула своју националну припадност. Једно вријеме (друга половина 60-их) био је и предсједник загребачке „Просвјете“ коју је водио аргументима.

A Ђорђе Рапајић, надимком Џо, док су други глумили боеме био je to, по цијену свега, типични бунтовник из југославенске елите. „Бунтовник, човјек супротности и, као многи такви, суштински добар човјек: „луд, интензиван, некад је знао бити напоран, али њежан као душа у пријатељству“, говори тако о њему Ђорђе Матић за П-портал.

Био је хрватски казалишни, телевизијски и филмски глумац,  глумио је у разним серијама и емисијама драмског, образовног и дјечјег програма. Годинама је био и   глумац казалишта „Трешња“. Иначе, Џо је радио и са водећим хрватским филмским режисерима. Неки од филмова у којима је глумио су: Киклоп (1983.), Осуђени (1987.), Златко и детективи (1992.), Вријеме за… (1993.).

А можда га је најљепше описао управо Ђорђе Матић у тексту „Гласна тишина града“ на П-порталу:

„Па онда, на истеку ове очајне године, да га се макар овако сјетим, а знам како ћу га памтити: као мило лице из најљепше ере, доба кад још није било Срба ни Хрвата, или можда напротив, јединог доба кад их није било, кад смо паузирали од једних и других. Као глумца који је са сцене зрачио и значио нешто неплативо њежно и топло за наша загребачка дјетињства. Као личност која је мало касније, кад се почело одрастати, утјеловљавала и једно узбудљиво припадништво, најближе властитом осјећају припадништва – оном загребачком, градском, рокерском, пјесничком и боемском, братству по „умијећу живљења града”. И као један од живих симбола по којима мјериш све то: и како си се мијењао од дјетињства и дјечјих казалишних представа до рокерске адолесценције, звука и поезије коју пјеваш и говориш, и немушто као да је покушаваш први пут и написати, а у покушају да истовремено ухватиш саму и јединствену поезију улица нашега града у времену кад је био најљепши. У времену кад ниси мислио о томе зашто обојица имате исто име.“

И да, као сјећање на популарног глумца остаје нам и једна улица у новој грађевинској зони близу центра Коренице, која носи име Ђорђа Рапајића, популарног Носоње.

Извор: Дио текста преузет из књиге: Чедомир Вишњић: Време спорта и разоноде: Титина Хрватска и њени Срби, 1951.- 1971., Загреб: СКД „Просвјета“ Библиотека посебна издања, 2017.

Фото насловна:
Ђорђе Рапајић, извор: СНВ
Линк: https://snv.hr/znameniti-srbi/dorde-rapajic-glumac/