ГОЈКО НИКОЛИШ – револуционар, лијечник, писац

На данашњи дан тачно прије двадесет и седам година у Француској је преминуо Др. Гојко Николиш. Послије завршене основне школе у родном селу Сјеничак Ласињски на Кордуну и гимназије у Сремским Карловцима медицину је завршио у Београду 1936. године. Током студирања постао је члан СКОЈ-а и КП Југославије. Био је и учесник Шпанског грађанског рата од 1937. године. А послије распада Краљевине Југославије укључује се у припреме за подизање устанка и 19. августа 1941. године одлази за лијечника у краљевачки партизански одред.

Дjетињство и школовање

Крајем осамдесетих година 19. вијека, Катарина кћерка свештеника Самуила Остојића и мајке Јуле долази у Сјеничак као супруга пароха Михаила Николиша. Ту је родила седмеро ђеце у раздобљу од двадесет година. Најмлађи син је био управо Гојко Николиш, рођен 11. августа 1911. гoдине. Дjетињство је провео у својем селу у трокуту између три здања кућа – школа и црква. Отац је, како Гојко пише у својој аутобиографији, био сретан и  задовољан, а мајка се више борила са животом.

Прва снажнија Гојкова сјећања везана су за упис у гимназију. Наиме крајем љета 1921. године одлази у Београд да би се тамо уписао у гимназију, али му то не успијева, па се стога уписује у гимназију у Сремским Карловцима. Од педесет уписаних ђака, заједно са Гојком је, само њих петнаест дошло до матуре. Године 1929. Николиш одлази као војни стипендист на студије медицине у Беогарад. Свој први рад објављује у часопису „Медицинар“ под насловом „Социјална медицина посматрана са гледишта историјског материјализма“. Године 1934. постаје чланом СКОЈ-а, а 1935. године чланом Комунистиче Партије.

Одлазак у Шпанију

Након завршених студија 1936. распоређен је у нишку болницу, а затим је премјештен у београдску Главну војну болницу, гдjе се припремао на одлазак у Шпанију. У Париз долази 1937. године, а одатле ће као добровољац пријећи преко Пиринеја у Шпанију. Ондjе добива псеудоним Медицо и постаје управитељ болнице у Понтонесу. У писму из Шпаније Медицо пише: „Рат је ужасна ствар. Једино наша тврда свијест да је овај рат – рат против рата чини од нас не дезертере, него његове ватрене стјегоноше.“ Био је премјештан из болнице у болницу, а од јануара до фебруара 1939. године обавља дужност лијечника Југославенског одреда. Пишући о крају рата у Шпанији, Медицо је тако забиљежио да се растаје од Шпаније са завежљајем књига и са дипломом почасног грађанина.

Николиш 1941. одлази за лијечника у краљевачки партизански одред

У данима напада фашистичких снага на Југославију, Николиш се јавља на дужност и 19. августа 1941. године одлази у краљевачки партизански одред. Прву већу акцију коју је организирао било је пребацивање рањеника из Ужица на Златибор. Седам стотина рањеника је пребачено на вријеме у ноћи 28/29. новембра 1941. У југоисточној Босни у јануару 1942. године организира систем болница Фоча – Горажде – Чајниче – Пива. У околици Дрвара и Босанског Петровца, такође организира изградњу болница. А у августу 1942. године  Николиш је написао књижицу „Упутство и основи санитетске тактике“. Потом је 25. септембра сазвао Први конгрес партизанских лијечника. Почетком децембра Николиш је написао и Статут санитетске службе. Но, 1942. година била је за њега обиљежена и двама особним трагедијама; сазнао је да су му убијени брат Душан и супруга Иванка, рођена Муачевић.

У Главатичеву Николиш обољева од пјегавца и од упале плућа, а након оздрављења покреће часопис „Билтен“. У вријеме десанта на Дрвар Николиш се рањен бори са непријатељем. За вријеме својег боравка на Вису организира санитетску службу. Иначе, Николиш је увелике придонио организацији партизанских болница у јужној Италији. А у току Народноослободилачке борбе био је вијећник I. и II. засједања АВНОЈ-а, као и I, II, и III. засједања  ЗАВНОХ-а.  У послијератном раздобљу Николиш наставља рад као начелник Санитетске управе Министарства народне обране.  Године 1950. Николиш иницира оснивање Војномедицинске академије у Београду, а већ идуће године одликован је Орденом народног хероја за особите заслуге за организирање и вођење цјелокупне санитетске службе у рату.

Послијератно раздобљe

Током послијератног раздобљa, док год је био на дужности начелника Санитетске управе, Николиш је стално настојао око стварања увјета за унапређивање научних медицинских истраживања. Тако је већ 1952. године  дао иницијативу за формирање Комисије за медицинсконаучна истраживања, која је и основана 4. фебруара те године. Особно је судjеловао и на бројним научним скуповима посвећеним проблемима са подручја медицине, особито ратне медицине. Године 1970. изабран је и за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Николиш се у исто вријеме бавио и политичким радом. Тако је на изборима за Уставотворни сабор НР Хрватске, 10. новембра 1946. изабран за народног заступника у котару Вргинмост. А посебно краћу, али свакако значајну епизоду у његовој цјелокупној дjелатности представља његов „излет“ у дипломатску службу. Наиме, у 1953. и 1954. години био је амбасадор ФНРЈ у Индији. Но, 1983. године, након педесет година партијског живота и рада, др. Гојко Николиш, шпански добровољац, партизан од првих дана ослободилачког рата, творац и организатор партизанског санитета, народни херој, напустио је Савез комуниста Југославије. Можда су већ тада његове тадашње фрустрације, већ предвиђале нешто од скорих горких разочарења која ће га касније отјерати у емиграцију.

Оставштина Гојкa Николишa

Иначе, Николиш је за собом оставио и неколико објављених књига. Била су то прије свега свједочанства о његовим дjелатностима и преокупацијама и о његовом животном путу. Године 1980. објавио је тако биографију својега давног сусељанина, Сјеничарца и несретног језикословца: „Сава Мркаљ – Повијест о једном страдалнику“. Исте године штампани су и награђени „НИН“-овом наградом Николишеви „Мемоари – Коријен, стабло, паветина“. А 1983. године Николиш је постао и члан ЈАЗУ. Његова „Шпанска праскозорја“ издана су 1986., а „Записи под притиском“ 1988.

Гојко Николиш је подржао и студентске демонстрације у Београду 9. марта 1991. године. И на крају је огорчен Милошевићевом политиком и разочаран ратом у Хрватској и БИХ, 1992. године отишао у Француску гдjе је и преминуо 1995. године.

Фото насловна:
Гојко Николиш, извор: Преузето из књиге Гојко Николиш Коријен, стабло, паветина.

%d blogeri kao ovaj: