ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ – новинар, историчар, издавач

На данашњи дан 1819. године у Зрмањи код Грачаца, Лика рођен је Данило Медаковић.  Име је добио из православног календара, по Св. пророку Данилу јер је рођен на тај дан. Као новинар и политичар Данило је био способан и вешт. Те његове особине дошле су до посебног изражаја у годинама апсолутизма. Служећи се популарним стилом и разумљивим језиком, стекао је велик број читалаца. Био је присталица династије Обреновић и доследно заступао идеју слоге и јединства Срба, Хрвата и Словенаца. Поред новинарства бавио се и историјом. Главно дело му је Повијесница српског народа од најстаријих времена до године 1850., објављено 1850/51. у четири књиге. Писао ју је са родољубивом тежњом да пробуди свест о славној српској прошлости. Данило Медаковић је новчано помагао многе српске уметнике, глумце и писце.

Иначе, Данилов отац Ђуро био је царински чиновник, а мајка му се звала Сава. Основну школу на немачком Данило је похађао у Грачацу, а гимназију 1838. године завршио у Задру. Након тога прешао је у Србију. Именован је за секретара Кнежевског србског казначејства 1838. године. Са кнезом Михаилом 1842. године напустио је Србију и отишао у Аустрију. Кнез Милош га је узео за свог секретара, а потом му помогао и да заврши студије. 

Медаковић је тако током 1845/46. године студирао филозофију у Бечу, а затим 1846/47. наставио студије у Берлину, где је и докторирао. Затим је са намером да издаје политичке новине, по завршетку студија позајмио новац од Јована Обреновића, брата кнеза Милоша и купио штампарију Павла Јанковића у Новом Саду. Новине Напредак покренуо је новембра 1848 у Сремским Карловцима. Најпре их је издавао два, а затим три пута недељно.

Међутим, због револуционарних збивања са пролећа 1849. лист и штампарију преселио је у Земун. Као орган Друштва српског напретка, које је основао и био му први председник, Напредак се налазио у опозицији према патријарху Рајачићу, његовом правитељству и бечкој реакцији. И тако је због опозиционог става према Рајачићу и правитељству Медаковић био ухапшен, а његов лист јуна 1849. године престао да излази. Био је то први лист у историји српског новинарства који је штампан Вуковим правописом.

Медаковић је у Земуну у десет књига објавио дела Доситеја Обрадовића за која је написао и предговор. А 1850. године је са Ђорђем Поповићем Даничаром покренуо и уредио првих девет годишта знаменитог Годишњака великог календара Војводства Србије који је после Револуције 1848/49. имао значај државног календара Војводства. Такође, је издавао и часопис Јужна пчела (1851- 1852), био саиздавач листа Позорник Војводства Србије, а краће време и уредник Вестника (1848).

У Новом Саду се настанио 1852. године и исте године почео да објављује политички лист Србски дневник са забавно – поучним додатком Седмица. Данило Медаковић се издавањем и уређивањем ових новина уврстио у ред виђенијих и угледнијих Срба. Но, маја 1859. године владици Платону Атанацковићу продао је штампарију, Србски дневник и календаре Годишњак и Ласту и преселио се у Београд.

 Исте године вратили су се  Обреновићи и Данилу понудили место уредника Србских новина и управника Српске државне штампарије. Међутим, понуде није прихватио, а у Београду се задржао све до 1862. године, када се вратио у Нови Сад и већ следеће године поново покренуо Напредак. Новине је издавао под истим именом као и у време револуције, али предвуковским језиком. Занимљиво да је некадашња напредна и либерална уверења заменио конзервативним ставовима. Стога, новине нису привлачиле пажњу читалаца и претплатника. Уредништво тада увиђајући да није добро прихваћен, лист 1864. године поверава сараднику Ђорђу Поповићу, уреднику Данице.

Поред новинарства, као што смо већ на почетку рекли, бавио се и историјом. Главно дело му је Повијесница српског народа од најстаријих времена до године 1850, објављено 1851/52. у четири књиге. Дело је у народу јачало национална осећања. Као издавач Медаковић је објавио, између осталог, Даничићева Мурављева писма о служби Божјој и први део Петрановићеве Историје књижевности. Многе српске уметнике, глумце и писце је новчано помогао, па се тако појавио и превод Јована Бошковића Штурова књига о славенским народним песмама.

У његовој штампарији у Земуну ћирилицом су тако штампане Србске народне витежне пјесме Андрије Качића Миошића, Повијесница Црне Горе…до 1830. године Милорада Медаковића, Песме Љубомира Ненадовића, Песме Милице Стојадиновић Српкиње, Пројект устава за Војводину Србску Стефана Радичевића и др. Важно је, такође да се каже да су његови календари, Годишњак и Ласта штампани у тиражу од 8.000 до 10. 000 примерака.

Данило Медаковић је својим журналистичким радом допринео оснивању Српског народног позоришта, стварању више позоришних дружина за време апсолутизма, отварању српских читаоница као и прослављању Св. Саве. А због заслуга на пољу књижевности, историографије и публицистике изабран је 1853. за дописног члана Друштва српске словесности. Медаковиће је био и члан Матице српске (1853).

И када је престао да се бави новинарством, продао је имања у Новом Саду и Београду и купио велики посед у Писаровини (Хрватска). Било је то највеће имање које је припадало једном Србину у Хрватској. Тада се Медаковић и преселио у Загреб, да би боље надгледао своје имање. Ту је провео и последње године живота поставши председник Српске православне црквене општине. Иначе, Медаковићев брат Милорад био је Његошев биограф, секретар и дипломата, а Исак, трговац и добротвор. Са супругом Маријом рођ. Камбер имао је Данило ћерку Љубицу, пијанисткињу, удату за сремскокарловачког градоначелника Ћиру Милекића, и сина Богдана, адвоката и политичара.

Део Београда данас носи име по Данилу Медаковићу који је преминуо 5. новембра 1881. године у Загребу. Можемо слободно рећи, била је то славна, образована и предузетна породица Медаковић, чији су припадници чинили друштвену елиту, у срединама у којима су деловали.

%d blogeri kao ovaj: