ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ – омиљена песникиња и професорица

На данашњи дан 1898. године у Рабровици код Ваљева рођена је Десанка Максимовић српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Мушки шешир волела је да носи и сматрала да јој добро стоји, скривао је ситно и умилно лице. Под њим је лепршао широк осмех, очи као у срне. И оне су се осмехивале. Али, умело је то мило лице и те како да се намршти када га изазову неправда и бол. Таква је била наша песникиња, наша Десанка Максимовић. 

Малену жену са брошем од ћилибара, упамтили смо као песникињу, али она је била и приповедач, гимназијска професорка књижевности, преводилац, академик. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. На срећу, није поделила судбину већине жена свог времена којима су се дивили тек после смрти. Десанка је, наиме величана и за живота, хваљена и награђивана највишим признањима. 

И тако када се у лето 1920. године у часопису Мисао, који су уређивали у то доба угледни писци Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић Массука, појавила песма „Стрепња“ Десанке Максимовић, мишљења су била неподељена – песникиња је рођена. Иначе, у овом петнаестодневном књижевно-политичком гласилу, Десанка је почетком 1920. објавила две песме; „Једна смрт“ и „Питање“. А реч је о часопису у коме су стални сарадници били Милош Црњански, Драгиша Васић, Иво Андрић, Тодор Манојловић…

Десанкино детињство писало се у Рабровици, Бранковини и Ваљеву

Најдуговечнија српска песникиња ушла је на велика врата у српску књижевност, а имала је тада само двадесет две године. У Београд је стигла из Ваљева. Њено детињство писало се у Рабровици, Бранковини и Ваљеву. Десанка најстарије од осморо деце мајке Драгиње, пореклом из свештеничке породице Петровић и оца Михаила, учитеља, још на почетку гимназије седи на неком пању и пише. Вршњацима чита своје песме о заласку сунца и лепоти природе, позивајући их да воле, буду племенити, праведни, храбри и одани.

У Ваљеву ће Десанка и наставити гимназијско школовање, биће одличан ђак. Међутим, породицу ће у овом граду задесити велика несрећа: 5. марта 1915. године отац Десанкин, Михаило Максимовић подлеже опакој болести – пегавцу.

Десанка ће се, много година касније, сећати оца у једној својој песми:

У сну само његов лик угледам цео као и пре

док смо живели заједно у овом крају

и видим га као да опет негде журно гре

и као да очи његове нешто што ја не знам знају…

Крај Првог светског рата означиће и крај детињства Десанке Максимовић. Матурирала је у ваљевској гимназији 1919. године радом „Вук, Доситеј и данашња Југославија“. Ослобођена је усменог испита јер је писмени испит положила са одличним успехом. Тада је већ увелико писала песме, родољубиве и љубавне.

У Београду њена песничка сензибилност коначно проналази сродне душе

У јесен 1919. године стигла је у Београд и настанила се код тетке, мајчине сестре, која је становала у Таковској 40. Стигла је и њена мајка са осталом децом, а пошто су продали кућицу у Ваљеву, саградили су „скромну приземну зградицу“ на Топчидерском брду. Десанка је тада на Филозофском факултету уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Била је пресрећна када је постала студенткиња, радовала се што може да седи у амфитеатру, и објављује своје песме у часопису „Мисао“. Њена песничка сензибилност коначно је пронашла сродне душе.

Само 1920. у часопису „Мисао“ Десанка Максимовић објавиће око двадесетак песама, а једну од њих – „Једна смрт“, прву коју је објавила, Пандуровић (један од уредника, цењен и као писац) ће 1921. године унети у своју Антологију најновије лирике. А 1922. хрватски антологичари Мирко Деановић и Анте Петровић песме „Чежња“ и „Стрепња“ уврстиће у Антологију савремене јогословенске лирике

Почетком лета 1921. године Десанка је објавила и прву песму у Српском књижевном гласнику, најзначајнијем и најутицајнијем књижевном гласилу тога доба у коме главну реч воде прва имена српске књижевности Богдан Поповић и Слободан Јовановић. Десанка ће постати стални сарадник Гласника, све до његовог краја, почетком Другог светског рата.

Око годину дана ради у учитељској школи у Дубровнику

Почетком школске 1922/1923. године, при крају својих студија, Десанка се прихвата наставничког посла у приватној гимназији у Обреновцу. Дипломирала је почетком школске 1923/1924. и постављена за суплента у учитељској школи у Дубровнику. Ђаци су били скоро па њени вршњаци, а у разред је ступила „без икаквог стручног знања методике и педагогије“. Била је, како је сама говорила пријатељима „наоружана једино љубављу према њима и знањем“.

Одважила се тада да из Дубровника напише писмо Светиславу Б. Цвијановићу, најпознатијем српском издавачу и да му понуди, преко Растка Петровића, свеску стихова за објављивање. Издавач ће објавити прву књигу песама младе песникиње, а насловну страну за Песме Десанке Максимовић урадиће млади, а већ запажен, карикатуриста Пјер Крижанић. Илустровани лист је излазак ове књиге пропратио као значајан догађај у култури, истичући да „издавши збирку ових заиста женских песама, којих је код нас очајно мало, г. Цвијановић је учинио један леп издавачки гест“.

После збирке Песме, са сјајном критиком и обећавајућим прогнозама, од 1924. године Деса више није скривала ниједан стих. На почетку је то био љубавни и онај који слави природу, али временом се све више окретала социјалним мотивима, бранећи и борећи се за обичног човека. На препоруку свога професора Богдана Поповића, једног од највећих интелектуалаца Србије између два светска рата, добива стипендију француског Министарства спољних послова.

 У Паризу је становала заједно са сликарком Лизом Марић, будућом сапутницом Пјера Крижанића, у улици Сен Жак, у Латинском кварту, у срцу Париза. Наравно, за ту годину дана у Паризу обићи ће и неке значајније градове у близини, као што су Шартр и Руан. И писаће и песме, као што је Грлица.

Прво јавно признање – Орден Св. Саве

У Београд се вратила средином лета 1925. јер истекла јој је стипендија француске владе. Летопис Матице српске објавиће први пут њену песму Заборав, а потом ће јој штампати приповетку, па чак и одломак из романа. Године 1925. добиће и прво јавно признање – Орден Св. Саве. А већ почетком пролећа 1926. одлуком Министарства просвете Десанка ће бити постављена за суплента у Првој женској гимназији у Београду. 

 Пише песме, али ужива и у сликању, дружи се са сликаром Васом Поморишцем и вајаром Илијом Коларевићем. Једно време чак је посећивала и вечерњи курс цртања у сликарској школи. Али, изнад свега Десанка воли усамљеност – онда је највише своја. И у пешачењу ужива, и то у брзом ходању.

Десанка Максимовић члан је београдског ПЕН клуба. На једној од традиционалних вечера београдских писаца окупљених у ПЕН клубу, почетком 1930, са одушевљењем је прихваћен предлог о организовању књижевних вечери у Приморју – од Сушака до Котора и Цетиња, Сарајева и Ужица. И тако су средином маја на пут кренули: Милан Грол, Густав Крклец, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Нико Бартуловић, Тодор Манојловић, Милан Богдановић, Милан Кашанин,Ранко Младеновић и Јосип Кулунђић. Турнеја је била напорна, али лепа.

Српска задруга покреће нову библиотеку „Савременик“ и 1931. године објављује прву збирку приповедака Десанке Максимовић Лудило срца, а Мисао ће годину дана касније објавити нову књигу песама у прози Максимовићеве Гозба на ливади. У августу Десанка потписује апел против рата и империјализма заједно са нашим истакнутим писцима, а поводом Међународног конгреса против рата у Амстердаму.

Љубав са глумцем и песником Сергејом Сластиковим крунисана је браком

Упознаје и Сергеја Сластикова, свога вршњака и будућег супруга, рођеног у Москви, где је завршио гимназију, а потом у вртлогу револуције, доспео у Београд и ту завршио глумачку школу 1926, а потом и Правни факултет. Плавокоси Рус био је чиновник Министарсва финансија, па Министарства просвете. И сам је волео литературу и писао песме за децу. Удала се за њега у лето 1933, у Београду. Иначе, господин Сластиков био је један од 20.000 избеглих Руса после Октобарске револуције.

Десанка је своју љубав крунисала браком, али до песама, није имала друге деце. Но, можда су ипак сви њени ђаци које је обожавала, и учила да буду добри, писмени, маштовити и честити, били њени потомци. Волела је да као професорка проналази таленте. Радовала се сваком часу и сусрету са ђацима. Водила их је у посете музејима, на изложбе, а онда и на излете и екскурзије. Говорили су да је према ученицима била блага и брижна, чак је и пажљиво чувала све њихове радове и писма и показивала их честим „посетиоцима“ свог дома – Бранку Ћопићу, Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Густаву Крклецу, Исидори Секулић, те Мири Алечковић. Заправо, Десанка је била обожавани домаћин и гост широм бивше Југославије.

Почетком Другог светског рата послана у пензију јер „није умела да ћути“…

Десанка преводи и Чеховљеве приповетке, а њене дечје приче критичари упоређују са причама популарне Иване Брлић-Мажуранић. Други светски рат је увелико почео, а бомбардовање Београда, 6. априла 1941. године доживела је у своме дому, у Београду. Била је несрећна због трагедије крагујевачких ђака који су „умрли у истом дану“, о чему је написала потресну и вечну поему „Крвава бајка“. Зато што „није умела да ћути“, већ почетком окупације кажњена је превременом професорском пензијом. Но, нису могли да јој одузму потребу и инат да пише. И када је опомињала, увек је тражила оно најбоље у људима.

У Београду је дочекала октобар 1944. и  ослобођење од окупатора, а нове власти вратиле су је у државну службу, у Прву женску гимназију. Крајем марта 1946. упућена је на рад у Министарство просвете Србије (Одељење за науку, уметност и културу). Пише и роман на савремену тему – обнова и изградња земље. У загребачком часопису Република штампаће прозни текст „Пут Бранковина – Ваљево“. А са Ивом Андрићем, Исаком Самоковлијом, Мирославом Крлежом и Јуром Каштеланом учествује на књижевној вечери у Загребу, уочи скупштине Друштва писаца Хрватске. Загребачка Зора објављује Изабране песме Десанке Максимовић.

Године 1953. Десанка је поново пензионисана. Неколико година касније власт ју одликује Орденом заслуга за народ I реда. Добива и Змајеву награду, коју додељује Матица српска за најбољу књигу поезије – за Мирис земље. Године 1959. изабрана је за дописног члана САНУ. Добија и Седмојулску награду за књижевни рад – највеће признање које Србија додељује заслужним уметницима и научницима. И ново признање долази јој у децембру 1965. – изабрана је за редовног члана САНУ јер како истичу предлагачи, она спада међу најистакнутије и најчитаније писце српске и југословенске књижевности.

Одлази и преко Атлантика…

И у својој 78. години путује: одважује се на пут преко Атлантика, у Сједињене Америчка Државе и Канаду, где је нашим исељеницима читала своје стихове. Путује, пише, спрема нове књиге.

 Питају је из редакције загребачке ревије за уметност Око, уочи 80. рођендана, боји ли се чега:

„Стрепим пред непознатим. Смрт нам је непозната. Од ње се плашим, управо жао ми је отићи са света сунцем и месечином обасјаног. Од заседа у животу, у планини, у шуми, у раду, од умора, болести, напрезања не бојим се…“

Осим Москве, Десанка је  посетила и Украјину и Лавов. А када је у Загребу крајем 1981. преминуо Мирослав Крлежа, Десанка изјављује: 

„Смрт драгих нам људи, великих људи, за које нам се чинило да ће вечно живети, да су нам обећали да ће увек бити са нама, да се ни један талент не може од ње спасти. Како је Војновић једном рекао: „Један по један одходу госпари“ Толико много смо већ својих величина у Југославији, и у рату и после рата, изгубили, и сада, ето, немамо више ни Крлеже…“

Добива и Горанову награду поводом које борави у Загребу

 Десанка је добила и Горанову награду-плакету, и тим поводом боравила је у Загребу, где је у Студентском центру одржано пригодно књижевно вече. А Удружење књижевника Србије предложило је Десанку Максимовић, у фебруару 1984. године, за Нобелову награду – несумњиво „најистакнутију српску и југословенску песникињу, вољену и читану на свим словенским, а и другим европским и светским језицима“.

Матица српска јој је у јуну 1986. приредила пригодну свечаност, те јој је уручена захвалница за њену шездесетогодишњу сарадњу са Матицом и Летописом Матице српске. Десанка је била и најзапаженија личност Међународног сајма књига у Београду – долазила је, такорећи свакодневно, обилазила штандове, разговарала са издавачима, новинарима, писцима, преводиоцима, библиотекарима и обичним читаоцима.

Уручена јој је још једна награда – Европског друштва културе. Ово признање добили су још Шегал, Пертини… А Десанку Максимовић је срдачно поздравио загребачки сликар Вилим Свечњак. Додељена јој је и Октобарска награда Београда, за целокупно песничко дело, а Крагујевац ју је прогласио почасним грађанином, јер је својом поемом „Крвава бајка“ подигла „највећи споменик трагедији крагујевачких родољуба који су стрељани у Шумарицама 21. октобра 1941. године“.

Десанкина „Стрепња“ у друштву са Елијаром, Шелијом, Китсом, Бајроном, Јесењином…

И још један изузетан догађај: у Италији је објављена антологија најлепше љубавне поезије од антике до данас Луна д аморе (Месец љубави). Састављач је био Лучано Луизи, песник и публициста. И тако се међу око две стотине песама из целог света, нашла и „Стрепња“ Десанке Максимовић која је била у друштву са Елијаром, Шелијом, Китсом, Бајроном, Јесењином, Цветајевом, Блоком и другима. 

У јануару 1993. године једна основна школа у Београду добила је име Десанке Максимовић – први пут за живота једног песника у нас. A Након што је почетком фебруара осетила прве знаке прехладе и добила грип, тетка Десанка, како су је сви од милоште звали, није очекивала крај. Волела је живот, чак и када јој се у каснијим данима чинило да више нема времена за дуге реченице, ходочашћа, ситнице и анализе.

Одлазак велике песникиње, узорне просветитељице, племените и поносне Десанке Максимовић

Десанка Максимовић имала је непуних 95 година када се упокојила 11. фебруара 1993. године у своме дому у Београду, а поред ње је остао управо завршен рукопис нове књиге песама – о птицама.

На сахрани последњи је говорио академик Добрица Ћосић, тадашњи председник СРЈ: „…Десанка је име женске доброте и грађанске обичности. Са душом матере, сестре, заљубљенице, са срцем јунака и хајдука, са умом народних мудраца, маштом чаробњака, вредноћом ратара и кућаница, савесношћу учитеља и посвећеношћу монахиња – живела је за поезију, а поезијом је службовала људима и роду… Та жена из Бранковине одважила се на чин духовног подвига: видела је спасење у благоразумевању другог, у праштању свима…“

Десанкин гроб у Бранковини свакодневно посећују ходочасници лепоте, поезије и племенитости.

Извор: Делови текста преузети су из публикација Десанка Максимовић Целокупна дела (том1-10): Београд: Задужбина Десанка Максимовић, ЈП Службени гласник и Завод за уђбенике, 2012. и  Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.  

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремна за посудбу је књига Десанка Максимовић Целокупна дела (том1-10): Београд: Задужбина Десанка Максимовић, ЈП Службени гласник и Завод за уђбенике, 2012.



Фото насловна:
Десанка Максимовић, преузета из публикације Маче у ђепу, Београд: Креативни центар, 2015.

%d blogeri kao ovaj: