ДУГА УЛИЦА – главна загребачка трговачка улица у 19. вијеку

Једна од најсликовитијих загребачких улица историјски гледано, свакако је Дуга улица (данас Радићева). Она као и  Месничка, већ вијековима повезује Горњи град са подграђем, а преко до данас јединих сачуваних средњевјековно барокних Каменитих врата. Након што је цар реформатор Јосип II. Хабсбуршки донио Едикт о вјерској толеранцији између кршћанских вјера 1781. године у Загреб су се почели досељавати људи православне вјере, Срби и Грци. Они убрзо почињу насељавати и Дугу улицу у којој отварају своје трговине, чиме она постаје доминантно трговачка.

Име Дуга улица, Лонга платеа, први пута се јавља 1806. године, Вулица Дуга и Ланге Гассе 1818. године, док се 1845. за горњи дио, од Каменитих врата до Кипног/Илирског трга јавља име Кипна улица или Билд-Гассе. А од 1878. године читава се улица зове Дуга. Године 1928.  преименована је у Улицу Павла Радића.

Но, када је ријеч о житељима Дуге улице у два пресудна вијека, посебно у доњем, гушће насељеном дијелу Дуге улице, били су најразличитијих занимања и друштвеног положаја. Тако у раније доба ту превладавају обртници свих врста па и оних специјалности које су одумрле и дијелом још постоје на селу. А током времена се јављају урари, брусачи драгог камења, сребрнари, свилари, сликари и кипари, а увијек ће бити и пекара. Сви су они у кућама имали радионице и складишта, а што се одржало и касније, кад Дуга улица постаје трговачком.

Најприје трговаца није било много, али им се број знатно повећао поткрај осамнаестог вијека, кад су куће покуповали трговци – православци који су у Загреб доселили из подручја које је било још под турском влашћу, посебно из Грчке и Србије. Они су, као и припадници свих некатоличких конфесија патентима о толеранцији цара реформатора Јосипа II. Хабсбурга из 1781. – 1783. добили слободу вјероисповједи у цијелој Аустријској царевини и већ 1786. године основали су вјерску опћину и парохију. Њезини чланови, највећим дијелом трговци, захваљујући традицији, пословним и породичним везама са домовином и европским средиштима, убрзо ће развити своју дjелатност и домонирати неко вријеме у загребачкој трговини.

У близини прве богомоље на Хармици, у Дугој улици, они ће тако преграђивати старије куће или градити нове, а међу њима и репрезентативне. Па, ће већ 1784. године кућу на броју 18 купити породица Милошевић. Двије године касније кућу на броју 26 купиће Јован Стова (Штова), чији је син 27. фебруара био први уписан у Матицу крштених православне вјере. Наиме, српске и грчке породице углавном се насељавају у јужни дио улице, ближи тадашњој Хармици, односно данашњем Тргу бана Јелачића. Тако ће се, на примјер на кућни број осам крајем осамнаестог вијека уселити грчки трговац Јурај Деметар од којег ће кућу купити трговац жељезом Петар Мраовић.

А кућа на броју десет деценијама је била у власништву богате породице Поповић. Као и други и Срби и Грци су куће куповали и продавали их након само неколико година. Трговац Ћирил Сукнаић (Сукнарић) 1806. купује тако кућу на броју 24 и убрзо је продаје грчкој трговачкој породици Деметар, а да би недуго затим од Стове (Штове) купио кућу на броју 26. Утјецајне српске и грчке породице као што су Маллин, Гавелла, Николић, Јанковић и друге оставиле су препознатљив траг и биле власнице кућа на бројевима 1, 3, 5, 7, 10, 12, 16 и бројним другима. А репрезентативношћу се посебно издвајају палаче у власништву породице Деметровић на кућним бројевима 30 и 32. Управо палача на кућном броју 32 представља један од најважнијих примјера класицистичке архитектуре у Загребу. Подигнута је 1814./1815. (по неким изворима 1834.) за трговца Григорија Деметровића, који се обогатио тргујући са војском за наполеонских ратова. Пројект се приписује Бартолу Фелбингеру. Но, свакако треба још једном истаћи да је ријеч о најрепрезентативнијој грађанској палачи класицизма у Загребу уопће.

Такође су и штампарије и књижаре годинама животу Дуге улице давале посебан тон и живост. Напокон је тако 1874. године у непосредној близини, на броју 30 основана и штампарија Народних новина, најважнијег дневног листа и то на потицај главног уредника Милоша Зеца. Она ће овдjе пословати до 1881. године, кад је Прва хрватска штедионица на мјесту старе зграде почела са градњом своје палаче, па ће се штампарија и редакција преселити у Доњи град. И тако је „шарена сцена“ Дуге улице током времена почела да блиједи. А Главни трг и Илица преузели су током времена све виталне и привлачне садржаје који су управо Дугу улицу почетком модернизације учинили најживљом и главном трговачком улицом Загреба.

е-извор: Сњешка Кнежевић: Главна загребачка трговачка улица [чланак], објављено у часопису Загреб мој град, УРЛ: https://snjeska-knezevic.com/duga-ulica.aspx,  Драган Дамјановић: Загреб Архитектонски атлас, Загреб: АГМ, 2014., те текст Дуга улица из Календарa 2022: Загребачка српска поткова, Загреб: СНВ, 2021.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремна за посудбу је управо књига професора и предстојника Катедре за модерну умјетност и визуалне комуникације на Одсјеку за повијест умјетности Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу,  Драган Дамјановић: Загреб Архитектонски атлас, Загреб: АГМ, 2014.