ЗГРАДЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У ЗАГРЕБУ

У Илици 7 око 1822. године подигнута је по пројекту Бартола Фелбингера, свакако највреднија некретнина загребачке Српске православне црквене општине – њезина средишња палата.  Извори је спомињу под разним именима, најшешће као општествени дом, односно општинску кућу, затим као парохијски дом, па дом Српске православне црквене општине, чак и као Српски дом. Једна од најстаријих грађевина у овом дијелу Илице првотно је заиста служила као православни парохијски дом. Надоградња другога ката изведена је 1872. године по пројекту градитеља Јанка Јамбришака када је вјероватно дjеломично промијењено изворно архитектонско рјешење прочеља на којему данас превладавају неоренесансни елементи, а не изворни класицистички. У згради су смјештена сједишта Загребачке парохије и Црквене општине, а дуго је удомљавала и Српску православну школу, Српску банку и друге институције. Од утемељења Загребачко-љубљанске митрополије 1931. године постаје и митрополијски двор.

Но, историја изградње ове грађевине, чини се далеко сложенијом, него што је првобитно изгледало. Тако, на првом мјесту, није до краја јасно када се, заправо почела градити. Надаље, од завршавања једноспратне структуре 1820-тих до Првог свјетског рата зграда је у већој мјери надограђивана, чак шест пута. А претрпјела је и бројне друге мање захвате.

Пројектанти изградње и доградњи одреда су били кључни тадашњи загребачки архитекти, што несумњиво свједочи о положају Православне црквене општине у Загребу тога времена. Након Бартола Фелбингера (1822), тако су на доградњама ове грађевине радили Фрањо Клајн (1866. и 1872.), Јанко Јамбришак (1872-1873), Фердинанд Кондрат (1895), Мартин Пилар и фирма  Хöнигсберг &  Деутсцх (1895), те браћа Карнелути (1914). 

Зграда је подигнута на земљишту које се простире између цркве и Илице на којему се, налазило гробље и Маргаретски трг, који су већ крајем 18. вијека били ограђени, како се јасно може уочити на заглављима цеховских листова из тога времена. Уз цркву се налазило складиште, односно нека малена зграда, која је прије служила вјероватно католичком капелану. Она је одмах након што ју је купила православна заједница, искориштена за стан пароха, те као сједиште Црквене општине. Но, није до краја јасно о колико великој грађевини се радило.

Такође, је могуће да је била саграђена од дрва будући да су се у Илици у то вријеме налазиле највећим дијелом дрвене куће, окружене мајурима, вртовима и шљивицима. Заправо, у цјелини је овај простор био врло слабо урбанизован. Тек пред крај 18. и почетком 19. вијека започињу се у већему броју у Илици градити зидане куће. А чини се да је у то вријеме подигнут и један зидани објект, управо на земљишту Православне општине.

Иако се у литератури редовито наводи да је данашња зграда Српске православне црквене општине изграђена 1822. године, дио извора показује како је подизање ове зграде почело нешто раније.

Но, сигурно је како се на Општинском дому интензивно радило 1822, када је Град Православној општини продао 10.000 опека за њезино довршавање. Иста се година спомиње и у документу (писаном 20.3/1. 4. 1822.), сачуваном у оставштини породице Малин у Хрватском повијесном музеју, у којему се зграда назива школским и парохијалним домом, а прецизира се да треба служити за становање пароха и „магистора“, односно учитеља који би имао „србски и греческиј наук предавати“. Документ представља и доказ да су чланови Православне општине скупили 8.000 форинти у сребру за „здигнути и сасвим ово здање зготовити“, које ће им се враћати преко прихода од најма простора у згради. Општина ће тако читаву деценију отплаћивати зајмове подигнуте како би се изградила кућа или отплатили ранији дугови настали везано за њезино подизање.

Зграда је, као што смо већ истакли (до)грађена по пројекту Бартола Фелбингера несумњиво најважнијега архитекта класицизма и то не само Загреба, већ и цијеле сјеверне Хрватске. На жалост, о њезином се првобитном изгледу мало тога може рећи будући да је преградњом из 1872. изгубила већи дио изворне архитектонске пластике. Тако су од класицистичке декорације остале сачуване лунете са рељефима изнад прозора средишњег ризалитно истакнутог дијела првога спрата на главном прочељу према Илици. 

У својим описима Загреба, већ је Миховил Кунић препознао квалитету фасаде ове зграде, која је за Доњи град, односно Илицу још увијек била изнимно монументална. Важно је, такође рећи да је зграда од самих почетака, с обзиром на пространост, тек дj еломично кориштена за потребе општине и школе, а већим је дијелом изнајмљивана. Управо тиме је осигураван приход којим су чланови општине плаћали пароха и учитеља, те уздржавање зграде и цркве.

Изградња другога спрата 1872-1873. године 

На општинском дому највећа адаптација изведена је само седам година након Клајнове доградње, 1872 – 1873, када је сјеверном, источном и западном крилу палате дограђен други спрат. У литератури се до сада редовно наводи да је аутор пројекта за доградњу другога спрата градитељ Јанко Јамбришак. Јер он је потписао сачуване тлоцрте из јула 1872. године. Наиме, зграда је несумњиво изведена на основи Јамбришакових пројеката, но прилично је сигурно да их је он базирао на старијим Клајновима, које је морао модификовати по жељама челних људи Православне црквене општине.

При доношењу одлуке о доградњи дома на сједници скупштине Православне црквене општине од 20. 03. (1. 4) 1872. јасно је истакнуто како су мотиви доградње били господарске, али и естетске нарави. Управни одбор образложио је, наиме опширно члановима Црквене скупштине да би се захватом „доходак од општественог дома огромно повећати, а к томе још и дом величанствено пољепшати могао, кад би се други спрат на њему подигао.“ Затим је одмах именован одбор који се требао бринути о реализацији пројекта, те „којему ће бити перва задаћа што јефтиније новце набавити“, а којега су чинили Петар Арешић, Ђуро Гавела, Василије Диздар, Наум Малин и Стеван Решковац. 

Но, стјецајем околности неколико дана након што је донесена ова одлука, умро је дугогодишњи предсједник Црквене општине Анастас Поповић, након чега је његова кћер Марија, удана Милетић одлучила, на молбу Наума Малина, посудити уз тада повољних  6% камата големи износ од 25.000 форинти за извођење доградње.

Већ почетком 1873. године показало се да овај износ, на жалост неће бити довољан, односно да ће за завршетак пројекта требати додатних 5.000 до 6.000 форинти. На крају се испоставило да ни тај износ није довољан, односно да је свеукупно било потребно још 15.000 форинти. Стога, се најприје новац намјеравало посудити од Прве хрватске штедионице, но како је она понудила кредит са високим каматама, Наум Малин је поново искористио своје личне везе, те је од тадашњега намјесника банске части Антуна пл. Вакановића успио добити зајам од Земаљске владе и то у висини цјелокупног потребног износа.

Стамбено-пословна зграда СПЦО, Илица 9/Преображенска 2
Извор: Пренијета из Драган Дамјановић: Загреб: Архитектонски атлас. Загреб: АГМ, 2014.

 

Стамбено-пословна зграда СПЦО у Илици 9/Преображенска 2 подигнута је 1928. – 1929. по пројекту архитеката Јурја Дензлера, Станка Клиске и Младена Каузларића.

Један је од најранијих примјера модерне архитектуре интернационалног стила у средишту Загреба. Аутори основе архитекте су Јурај Дензлер и Станко Клиска, а радове је извело Грађевно подузеће „И. Гргић и други“. Сама зграда је типолошка варијација модела трговачко-стамбене зграде са пословним мезанином. Наиме, доње двије етаже (приземље и мезанин) остакљене су јер служе као локали, док је остатак зграде имао стамбену улогу. 

Највиши кат се лагано увлачи у односу на грађевну линију обје улице чиме је, заправо ефектно постигнуто да се зграда претјерано не истиче својом висином у постојећем урбаном окружењу.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Драган Дамјановић: Саборни храм Преображења Господњег и баштина СПЦО у Загребу, Загреб: СПЦ у Хрватској, Епархија загребачко – љубљанска, Црквена општина Загреб, 2020. и Драган Дамјановић: Загреб: Архитектонски атлас, Загреб: АГМ, 2014.

Фото насловна:
Зграде СПЦО у Загребу, извор: Календар 2022: Загребачка српска поткова, Загреб: СНВ, 2021.

%d blogeri kao ovaj: