КАМЕНИ ЦВИЈЕТ

Аутор споменика архитекта Богдан Богдановић, створио је моћан симбол логора Јасеновац – Камени цвијет са шест латица који расте из земље на којој су се догодила страдања. Монументални споменик Камени цвијет  је посвећен свим жртвама које су страдале од стране усташа у Концентрацијском логору Јасеновац током Другог свјетског рата. Споменик је завршен и свечано отворен 1966. године. 

Мјесто јасеновачког логора, релативно дуго времена, било је вјероватно једино мјесто неког масовног злочина у Европи, које још није било обиљежено. Стога је иницијатива за обиљежавањем била покренута и тако је почетком 1960-их за главног архитекта меморијала изабран свестрани београдски архитекта, вајар, филозоф, књижевник и универзитетски професор Богдан Богдановић. Односно он је побиједио на натјечају за дизајн споменика, који је коначно био остварен 1964. године. А за мјесто изградње меморијала одабрана је бивша логорска Циглана, као мјесто страдања.

Богдановић је у складу са тада популарном примјеном геометризма у вајарству остварио Камени цвијет који је апстрактан, али и геометријски правилне конструкције. А сама чињеница да је цвијет саграђен од бетона има и своју симболику. Тако када се посјетилац за вријеме топлог, сунчаног дана нађе унутар споменика, температура постаје изнимно висока, што му ствара дојам да се налази усред пакла, а што сликовито описује и сам јасеновачки логор. 

Крипта споменика обложена је пружним праговима, а на сјеверној страни крипте је положена брончана плоча у којој су рељефно уписани стихови из поеме Јама Ивана Горана Ковачића:

Гдје je мала срећа, бљесак стакла,

Ластавичје гнијездо, из вртића дах;

Гдјe је куцај зипке, што се макла,

И на траку сунца златни кућни прах?   


Но, Богдановић који је на том мјесту страдања остварио Цвијет, симбол живота и поновног рађања, није желео да се народи препиру и свађају, него да након ужаса који су се овдjе догодили, завлада помирење и престанак насљеђивања мржње са кољена на кољено. 

Богдан Богдановић био је талентован за размишљање изван оквира. Његова појава на архитектонској и умјетничкој сцени Србије и Југославије друге половине 20. вијека значајна је колико за архитектуру толико и за скулптуру. Тако он током 50-тих година уноси у скулптуру архитектуралност, насупрот до тада преовлађујућој фигуративности. Његова дjела извиру из самог предела у којем се налазе и представљају архитектонско-просторну цјелину заједно са природом и непосредним окружењем.

Може се рећи да је био пре аритекта антимодерниста, него постмодерниста јер се изражавао употребом карактеристичних архитектонских елемената постмодернизма много пре настанка овог архитектонског покрета и стила. Богдановић је, такође био и умјетник индивидуалиста, окренут универзалним свевременским, историјским узорима. У његовом дjелу, неки аутори тако виде дух великог архитекте Јожета Плечника, једног од предводника и бастиона бечког модернизма, али и скулптурално-архитектонске елементе вајара Ивана Мештровића.

Управо један од Богдановићевих најпознатијих меморијала је јасеновачки Камени цвијет. Спомен подручју Јасеновац је тако 2004. године поклонио неколико стотина цртежа и скица Цвијета. Био је небројено пута гост на свечаним комеморацијама, те је такође присуствовао радовима на санацији и конзервацији, по његовим ријечима, најдражег му споменика. Богдановић је, такође и аутор рјешења уређења логорског гробља на Лиманима, као и ромског гробља у Уштици. Tу су и: Споменик јеврејским жртвама фашизма у Београду (1952), Партизанско спомен-гробље у Мостару (1965), Споменик историји борбе за ослобођење 1804 – 1945. у Књажевцу (1971), Адонисов олтар у Лабину (1974), Меморијални парк Дудик у Вуковару (1980), Спомен – парк на Гаравицама у Бихаћу (1981) и др. 

Иначе, Богдановићева дjела посједују снажан симболични израз који је препознатљив и јединствен, управо на пољу меморијалне архитектуре, али и архитектонске скулптуре и пејзажне умјетности. Заправо, његов архитектонски концепт носи у себи лични став аутора, у заједничком дjеловању са историјским и културним утицајима који су били присутни на пољу архитектуре тадашње Југославије. 

А као градитељ познатих меморијалних цјелина, посвећених жртвама фашизма и палим борцима револуције у бившој Југославији, стекао је највиша друштвена и умјетничка признања. Добитник је тако више награда, међу којима су: Октобарска награда града Београда за Спомен-гробље жртава фашизма у Сремској Митровици (1961.), награда за споменик Цвијет у Јасеновцу (1966.), Седмојулска награда (1979.), Награда АВНОЈ-а (1981.), Хердерова награда (1997.), те награда за животно дjело у области науке и умјетности коју је добио од аустријске владе (2002.) и награда Царло Сцарпа за пејзажно уређење која је уручена Спомен подручју Јасеновац (2007.).

Наиме, од 1993. године Богдановић се повукао из јавног живота у Србији и одселио у Беч, гдjе је повремено пројектовао, а чешће писао теоријска дjела. Аутор је низа публикација и стручних радова. Од 1970. до 1981. године Богдановић је био члан Српске академије наука и уметности, а од 1994. године иноземни члан Руске академије архитектуре. Један је од оснивача и члан Међународне академије архитектуре. Између 1982. и 1986. године био је и градоначелник града Београда.

Преминуо је у Бечу, 18. јуна  2010. године у 87. години живота.

Фото насловна:
Камени цвијет
Извор:  https://commons.wikimedia.org/wiki/File:KZ-Jasenovac-Denkmal-Seitenansicht.JPG Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported license. 

%d blogeri kao ovaj: