МАРКО ТАЈЧЕВИЋ – композитор и музиколог

На данашњи дан 1984. године у Београду је преминуо Марко Тајчевић који је сматран за једног од водећих музиколога свога времана на Балкану. Полазна тачка Тајчевићевог композиционог стила био је фолколор, било да је у питању једноставно обрађивање народних мелодија или оригинално стварање у духу народне музике. Уз композиторски рад Тајчевић се бавио и хорским дириговањем, водио је тако у Загребу Академско певачко друштво „Балкан“ 1925-26. и Српско певачко друштво 1934-35. Такође, је објављивао и музичке критике у стручним листовима и часописима: Обзор, Вијенац, Илустровани лист, Покрет, Ријеч, Слободна трибуна (Загреб), Политика, Глас, Ревија, Звук (Београд). Написао је и уђбенике Основи музичке писмености, Општа наука о музици, Основна теорија музике и Контрапункт, који је један од најуспелијих домаћих уђбеника контрапункта. Уз све наведено написао је и збирку хармонских задатака.

Марко Тајчевић рођен је у Осијеку, 29. јануара 1900. године. Музичке студије је започео у Загребу, где су му наставници били В. Розенберг-Ружић, Ф. Лотка, Ф. Дуган старији и Б. Берса. Наставио их је у Прагу код В. Штјепана и у Бечу код Ј. Маркса, а завршио их поновно у Загребу. Ту је  радио од 1924. до 1940. године као наставник музике у Женској грађанској школи, Учитељској школи и Реалној гимназији, као и у музичкој школи „Лисински“, за чије су оснивање 1927.  Тајчевић и Златко Гргошевић покренули иницијативу. Марко је био и секретар Удружења хрватских композитора. У периоду пре Другог светског рата компоновао је углавном дела за клавир (Седам балканских игара, 1926, Пет прелудијума за клавир, 1935), док се у годинама након рата окреће камерним облицима углавном за гудаче (Гудачки квартет, два Дивертимента за гудаче, Пасакаља за гудаче, Чакона за виолину соло).

Године  1940. Тајчевић прелази у Београд  и ради најпре као наставник у Средњој музичкој школи при Музичкој академији (данас школа “Јосип Славенски”), а потом као ванредни (од 1945. године) и редовни професор (1950-66. године), где је предавао композицију и теоријске предмете. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом.

Но, кључни део Тајчевићевог стваралаштва су вокални облици. Написао је тако већи број успелих дела за мешовити хор, мушки хор и женски хор. Свакако, томе треба додати духовна дела, као и многобројне обраде народних мелодија за дечји, женски и мушки хор. А његове соло песме (Прича, за бас и клавир (1930), на текст познате баладе Ђуре Јакшића Отац и син, Три баладе Петрице Керемпуха, за бас и клавир (1948), на текстове Мирослава Крлеже и др.), такође се убрајају у значајна остварења српске вокалне лирике.

Важно је, такође истаћи да су Тајчевићева дела штампали издавачи као што су Просвета, Фрајт, Хрватски глазбени завод, али и немачке, (Хенле Мусикверлаг, Сцхотт, Ханс Гериг Мусикверлаг), совјетске (Мусгиз), и америчке издавачке куће (Ронгвен Мусиц, Инц., Варнер Бротхерс, Броуде Бротхерс, Лтд.). А Хор Радио-телевизије Београд, под управом Даринке Матић-Маровић 2004. године објавио је ЦД са хорском музиком Марка Тајчевића (Комитске песме, Додолске песме, Три мадригала и Четири духовна стиха). Удружење композитора Србије је већ 1971. године објавило плочу са Тајчевићевим хоровима – Комитске песме, Три мадригала, и Песме из Градишћа, у извођењу хора Радио Београда под управом Боривоја Симића (на страни А плоче било је Опело Стевана Христића).

И на крају, али зато не мање важно треба рећи, да Музичка школа у Лазаревцу носи име Марка Тајчевића.

Фото насловна: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:MarcoTajcevic2.png This is a faithful photographic reproduction of a two-dimensional, public domain work of art.

%d blogeri kao ovaj: