НИКОЛА КРЕСТИЋ – политичар, предсједник Хрватског сабора

На данашњи дан прије тачно 198 година у Загребу је рођен Никола Крестић који представља политичку личност Срба у Хрватској која је стекла значајно име још у вријеме бана Јелачића. Наиме, његово јавно дjеловање извршило је несумњиви утицај на Србе у Хрватској. Јер био је то први Србин изабран за предсједника Хрватског сабора, а то је свакако било највише признање које је могао да постигне један српски политичар у Хрватској.

Гимназију и студије права Никола Крестић завршио је у Загребу, а филозофију у Пешти захваљујући оцу познатом загребачком трговцу који му је то омогућио. Адвокатуром се почео бавити 1847,  када је у Загребу отворио канцеларију. У вријеме револуције 1848/49. био је веома активан и припадао либерално-демократском језгру Народне странке. А 1848. године заједно са Е. Врбанчићем, покренуо и Саборске новине, потом заједно са Д. Кушланом, био и главни уредник Славенскога југа (до 1849). Такође, двије године (1848-49.) ради и као тајник бана Јосипа Јелачића. Залагао се за очување Аустрије и за равноправност њених народа. Када је основано „Друштво славенске Липе на славенском југу“, изабран је за члана његовог управног одбора. 

У вријеме Баховог апсолутизма (1850 – 1860) са Максимилијаном Прицом у Загребу је имао најугледнију адвокатску канцеларију у Хрватској. Због изврсности у адвокатском послу Крестић је награђен мјестом предсједника Aдвокатске коморе у Загребу на којем је био од 1871. па све до своје смрти 1. децембра 1887. године. Но, како је прожимање политике и привреде уобичајено дjеловање друштвене елите, Крестића је запала и позиција у управи двају новчаних завода. Био је тако у управи провладине Хрватске комерцијалне банке и Прве хрватске штедионице у којој је био и директор.

На листи Народне странке, 1861. године  Крестић је изабран за посланика Хрватског сабора. А затим је ступио у тзв. Самосталну странку која је имала аустрофилски програм. Године 1871. ступио је опет у Сабор као члан Народне странке, супротстављајући се нагодбеној политици којом је највиша државна власт покушавала да реформише државу. У политици Хрватске, централно је питање постало постизање споразума о хрватско-угарској нагодби и њеној ревизији послије избора тзв. регниколарне депутације. Захваљујући Крестићевом утицају дошло је до споразума између униониста и народњака, а такав успјех донио му је 1873. године мјесто предсједника Хрватског сабора. На том положају је остао непрекидно све до 1884. године, када се због болести повукао из јавног живота. 

Занимљиво, да је уз Николу Кресића као предсједника Сабора, подбан и шеф Одjељења за унутрашње послове био барун Јован Живковић, а предсједник Врховног суда Ливије Радивојевић. А осим њих тројице, високе чиновничке дужности у 1870-им обављали су и многи други Срби, на примјер Данило Станковић је био савјетник у Влади, Огњеслав Утјешеновић је био велики жупан Вараждинске жупаније, а Лазар Давидовић велики жупан Бјеловарске жупаније. Знатан број Срба тада ради у судовима и разним органима управе. Наравно, треба истакнути да је о многим именовањима одлучивао бан, а већина од тих личности је била врсна у обављању свога посла.  

Важно је такође  рећи, да се српско становништво у Аустро-Угарској налазило на четири државно-управна подручја – у Угарској, Банској Хрватској, Далмацији и Војној крајини. Тако да се модерна српска национална идеологија уобличује баш у границама Хабсбуршке Монархије. Срби су тако у Банској Хрватској прије прикључења Војне крајине чинили 14 посто становништва, а након уједињења грађанске и војне Хрватске њихов се број повећао на 26.3 посто, па су 1883. у Хрватском сабору имали 28 посланика. Враћањем Хрватско-славонске крајине Банској Хрватској 1881. она престаје постојати као посебна политичка творба, а три године прије тога, окупацијом Босне и Херцеговине, и босански и херцеговачки Срби се укључују у живот Монархије.

Разасутост српског становништва диљем југоисточне и средишње Европе, заправо најбоље осликава податак да је више Срба живјело у Хрватској, Славонији и Босни и Херцеговини, него у Смедеревском санџаку (Београдском пашалуку). Наиме, српско-православне опћине са снажном подузетничком језгром протезале су се у 18. и 19. вијеку од Будима и Сент-Андреје на сјеверу до Боке Которске на југу, од Цариграда и Одесе на истоку, до Трста и Венеције на западу. Међутим, окосница економске моћи српског грађанства и центар његове националне интеграције је био Дунав. А посљедица тако велике разасутости српског етноса рађа код Срба свијест о међуовисности са народима са којима се дијеле исти простори. Никола Крестић је био управо од оних политичара који је ту међуовисност и толеранцију стално имао на уму. 

Иначе, за вријеме Крестићевог политичког и пословног дjеловања, грађанска интелигенција у Хрватској своје је редове неријетко попуњавала из чиновништва. Управо она тада промиче нову културу свакодневице и нове животне стилове, а Никола Крестић постаје њен узоран промотор. Први Србин предсједник Хрватског сабора је тако своју радну собу у загребачкој Опатичкој улици број 16 претворио у грађански салон у којем је друштвена и политичка елита уз испијање јутарње каве и чаја, те пушење цигара „Боцк“ разглабала о најновијим политичким приликама, затим о литерарним темама и, такође коментирала и модне трендове. У Крестићевом салону исчитавале су се и најновије књиге јер је његова библиотека словила као једна од најбољих у граду. Наиме, та је библиотека имала 4620 наслова, највише је било оних из правних и хуманистичких наука, те књижевности. На састанцима у свом грађанском салону Крестић је српску племићку и српску грађанску бирокрацију држао на окупу.

Никола Крестић је одликован орденом Леополдовог реда, али није искористио прилику да уђе у круг дворског бирократског племства у Бечу.

Фото насловна:
Никола Крестић, преузета из Драган Дамјановић: Саборни храм Преображења Господњег и баштина Српске православне црквене опћине у Загребу, Загреб, Српска православна црква у Хрватској, 2020.