СРПСКА БАНКА У ЗАГРЕБУ – економија испред политике

Оснивање Српске банке у Загребу 1895. године, те њезино отварање у Јуришићевој 4 (данашња централа Хрватске поштанске банке) отворило је помного чему ново доба у развоју српске заједнице у Хрватској. Прије свега био је то пријеломни тренутак у развоју српскога финанцијскога подузетништва. Оснивачи ове банке и највећи дионичари који чине њезину управу били су познати српски подузетници, неријетко и политичари сасвим различитог страначког и идеолошкога профила из готово свих подручја Монархије – из Банске Хрватске (са Ријеком), Далмације, уже и јужне Угарске, Босне и Херцеговине, Словеније, уже Аустрије, те Србије. Српској банци своје је повјерење поклонио и знатан број Хрвата и Жидова јер је уписани основни капитал банке био огроман за појмове ондашњега пословања новчаних завода у Хрватској.

Снажан организацијски импулс у стварању Српске банке која је требала коначно окупити дисперзирани српски капитал у Хрватској, стигао је из сусједне Краљевине Србије 1894. године. Она је тада била уздрмана политичким аферама и банкротом, што говори у прилог хипотезе да је један од важнијих разлога оснивања Српске банке у Загребу, био преузимње послова вањске трговине Краљевине Србије, након што су стране банке због политичког и финанцијскога колапса земље, лимитирале кредите србијанским извозницима.

Иначе, Српску банку у Загребу пројектирао је архитектонски уред „Бенедикт – Барањаи“ у постсецесијском стилу. Централна привредна институција српске заједнице у Хрватској у својем је власништву, осим споменутог ремек-дjела касне сецесије од готово пет хиљада четворних метара, имала и сецесијску четверокатницу на сплитској риви, те хотеле Лапад и Империал у Дубровнику, као и бројне друге некретнине. Но, ипак најзначајнији дио њезине имовине чинили су банковни капитал и удjели у цијелом низу подузећа у Хрватској, Србији и другим дијеловима некадашње Краљевине Југославије.

Пажњу, свакако заслужују и могуће финанцијске везе Српске банке у Загребу са крајишким инвестицијским фондовима преко некадашњега високопозициониранога земаљскога дужносника др. Ливија Радивојевића, који је био први почасни предсједник банке. До почетка 1898. године, дакле нити пуне три године од оснутка Српске банке у Загребу, у оквиру њезина економског пројекта ниче низ самосталних институција које постају средишње економске институције Срба у Хабсбуршкој Монархији. Ту су тако осим друштва и листа „Привредник“ и Савез српских земљорадничких задруга у Аустро-Угарској (као задруга) у Загребу, те Централна каса српских привредних задруга (као задруга) у Загребу.

Занимљиво, да је до оснутка Српске банке у Загребу, од петнаестак српских новчаних завода у Банаској Хрватској само есконтно друштво у Сријемској Митровици имало истакнуто српско име у називу. А само три од деветнаест српских новчаних завода који настају у раздобљу 1895. – 1900. године немају у називу истакнуто српско име. Будући да је стратегија финанцијског организирања под српским именом од 1895. године требала водећем кругу господарственика око Владимира Матијевића осигурати што већи број штедних улога у новчаним заводима, а тиме и већу акумулацију обртнога капитала, треба истакнути да је темељни мотив таква организирања понајприје био господарске, а тек онда националне природе.

Економска организација око Српске банке у Загребу, са свим својим средишњим загребачким институцијама, али и развијеном покрајинском мрежом штедно-кредитних, те сељачких задруга постаје концем првог десетљећа 20. вијека прва чвршћа српска секуларна организација у Хабсбуршкој Монархији са знатним финанцијским средствима. Она је обједињавала различите социјалне слојеве српскога становништва, те истовремено развијала и продубљивала његову социјалну стратификацију.

Понајприје, уском је слоју српске велетрговачке и велепосједничке елите омогућено лакше ширење пословања и стјецање новога профита. А пословно је ојачан и квантитативно проширен слој средњих и малих трговаца, те обртника међу Србима у Хрватској. Након укидања кућних задруга, српско се сељаштво на подручју бивше Војне крајине путем мреже српских земљорадничких задруга око Српске банке у Загребу, успјело отргнути крајњој биједи.

Успоставом НДХ, Српска банка је отета и 16. маја 1941. године преименована у Трговинско-индустријалну банку.

Извор: Дијелови текста преузети из Нивес Румењак: Национални сентименти и акумулација капитала: пројект „Српске банке у Загребу“ на пријелому стољећа, Љетопис Српског културног друштва “Просвјета”, год. 10 (2005) ; стр. 151-163 и из Календара: Загребачка српска поткова, Загреб: СНВ, 2022.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, доступна у читаоници је књига Дејан Медаковић: Срби у Загребу, Нови Сад: Прометеј, 2004.

Насловна фото:
Српска банка у Загребу, извор: Пренијето из Дејан Медаковић: Срби у Загребу, Нови Сад: Прометеј, 2004.
%d blogeri kao ovaj: