Menu
Categories
240. ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА УЧИТЕЉА И ФИЛОЛОГА САВЕ МРКАЉА
28/02/2023 AKTUALNA VIJEST

У Сјеничаку, између Карловца и Вргин Моста, на Кордуну прије тачно 240 година родио се Сава Мркаљ. Био је један од најученијих Срба свога времена и многоструко талентован. Као и његов духовни сродник Лука Милованов, били су први рани вјесници нових демократских токова у српској култури. Заправо, мало је личности у историји наше културе и књижевности које су створиле значајно културно и књижевно дjело, а биле тако брзо занемарене и готово заборављене, као што је Сава Мркаљ. А значај Саве Мркаља и његове заслуге за развој наше културе, језика и писма нису мале ни незнатне, чак ни у поређењу са таквим великаном какав је био Вук Карађић. Јер Мркаљ је први прави реформатор српске азбуке и претеча Вука Карађића.

Као ученик просвјетитељске школе Мркаљ је народни језик проглашавао за будући књижевни језик. Са страшћу и убјеђењем трезвеног ума заступао је нову азбуку и нови књижевни језик јер су једино они омогућавали свим припадницима српског народа да полако улазе у свијет књиге. Права величина Мркаљева је у томе што је пошао од основа који су обећавали и отварали нове стазе српској култури, а које су водиле народу. И тако омађијан визијом будућности у којој ће народ и у „књигама проговорити својим језиком“, Мркаљ је написао своју књижицу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ (1810) и у њој рекао о српској азбуци оно што нико до њега није тако отворено и систематично изразио.

Наиме, залагао се за реформу тадашњег застарјелог и неразумљивог правописа који се употребљавао у цркви и књижевности и тражио примјену фонетског писма базираног на народном језику. Из основа је реформирао ондашњу азбуку и предложио нову на основи правила “пиши како говориш”. Наравно, и прије ових Мркаљевих ријечи, многи српски писци: Доситеј, Стојковић, Соларић, те Сава Текелија бавили су се питањем будуће српске азбуке. И сви су они тражили путеве како да се изађе из правописног хаоса у који је запала српска књижевност. Али Мркаљ је једини видео излаз у фонетском правопису.

За те своје тада, свакако револуционарне идеје Мркаљ је цијелог живота сносио посљедице: прогањање, болест и на крају и смрт у бечкој душевној болници (1833). Но, управо тим својим реформаторским и револуционарним дjелом Сава Мркаљ се уврстио у ред оних наших културних и књижевних прегалаца, пионира, којима припадају први кораци у борби за реформу српске азбуке.

Прву писменост Мркаљ је стекао у родном Сјеничаку, а богословију је завршио у Плашком 1798., након чега је изабран за учитеља Славено-сербске школе у Госпићу. Затим 1801. године  одлази у Загреб гдjе је завршио најприје Архигимназију, а потом двогодишњи студиј филозофије. Студирање је наставио у Пешти гдjе је слушао  предавања из филозофије и математике на тамошњем свеучилишту. Био је вјерски и приватни учитељ, даровити студент филозофије, логике, физике и математике, да би учени свијет, као што смо већ истакли фасцинирао језикословљем.

Мркаљ је владао латинским, немачким, француским и рускословенским, служио се грчким и хебрејским језиком, а јамачно познавао талијански и мађарски. Уз то је био врстан полемичар и бесједник. Написао је и руковет пјесама, међу којима има и антологијских. Такође је незаобилазно и његово ауторство десетак бриљантних пјесничких препјева, пријевода и прерада. 

Но, врхунац његовог рада из тога периода је чувена књижица „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ – његово животно дjело, које је протресло тадашњу научну јавност, а којим је фасцинирао Јернеја Копитара и Вука Карађића. Тако Вук чак у Писменици 1814. године употребљава Мркаљеву азбуку “јербо за Серпски језик лакша и чистија не може бити од ове”.

У јулу 1811. године, Мркаљ је поднио молбу да се замонаши у манастиру Гомирје која је ускоро и прихваћена, те је замонашен као калуђер Јулијан. Но, Мркаљев одлазак у манастир исто је што и хватање дављеника за сламку. Тражио је мир и спас у тишини манастирској, али је наишао на осињак. И будући да се замјерио тадашњим црквеним властима и митрополиту Стратимировићу, Консисторија је 1813. године лишила Мркаља чина и отпустила га из манастира.

Тако је од љета 1813. године Мркаљ почео живот као луталица, иако је жарко желио мир. Обилазио је све крајеве у којима Срби живе; био у Турској, Дубровнику и Шибенику, приватни учитељ у Карловцу, општински учитељ у Глини, био је и у банатском манастиру Шентђурђу, пребијао се по Фрушкој гори молећи Стратимировића и чекајући одговор на молбу да остане у неком сријемском манастиру, али без успјеха. Заправо, од 1813. године, па све до 1825. Мркаљеве стазе готово је немогуће пратити.

Иако су и други културни и књижевни радници често лутали, и иако је то било за оно вријеме уобичајена појава, намеће се утисак да је лутање од Мркаља створило „птицу без гнијезда“, којој је недостајало и тешко падало, баш то што нема сталног и сигурног огњишта у коме ће га увијек чекати љубав и пажња. Управо такав начин живота га је растрзао уносећи немир, празнину и тугу у његову душу. 

Сава Мркаљ вјеројатно би мање претрпио да је имао више препредености и гипкија леђа, али то није својствено Крајишнику који је школован на фронту, а не у грађанским салонима, и зато се тешко сналазио ван свог амбијента.

О моја мајка што ме роди 

На овај бједе пуни свјет!

Да мис’о мене свуда води 

И мислећ венем како цвјет.

 

 

Извор: Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице…Азбукопротреса (1810-2010), Нови Сад: Градска библиотека у Новом Саду, 2010., Вукосава Опачић-Лекић:Сава Мркаљ, Нови Сад: Матица српска, 1978., те  Сава Мркаљ: Песме и списи, Топуско: Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, 1994.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су књиге: Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице…Азбукопротреса (1810-2010), Нови Сад: Градска библиотека у Новом Саду, 2010., Вукосава Опачић-Лекић: Сава Мркаљ, Нови Сад: Матица српска, 1978., те Сава Мркаљ: Песме и списи, Топуско: Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, 1994.


Фото насловна:

Сава Мркаљ, извор: СНВ
Линк: https://snv.hr/znameniti-srbi/sava-mrkalj-filolog/

 

Comments are closed
*