80 ГОДИНА ОД СМРТИ СЛИКАРА – ВИЗИОНАРА САВЕ ШУМАНОВИЋА

На данашњи дан тачно пре осамдесет година у Другом светском рату, један од најзначајнијих  сликара српске уметности 20. века,  сликар актова, париских и шидских предела, Сава Шумановић стрељан је од усташа на митровачком гробљу. Ухапшен је непосредно пре тога у својој кући, где је живео као изгнаник, одељен од света болешћу и уметношћу. У атељеу, на сталку, остала је последња његова слика, Берачице, влажна, тек довршена… Смрт је однела једног тихог, скрушеног и трагичног човека, који је био далеко од свих збивања која нису сликарство, који је размишљао о разлици између своје и Сезанове контуре, о јединству стила, о рецептима из Дернерове књиге, о боји шидског предела… Сава је био учтив, скроман, спреман на жртву; уз то и измучен и болестан. Његова смрт,  заједно са Шупутовом и Баруховом (три велика српска сликара), сведочи о годинама ужаса и апсурда.

Иначе, целокупни опус Саве Шумановића обухвата око 800 уљаних слика и преко 600 цртежа, акварела, гвашева и пастела. А, управо највећи део сакупљен је у Галерији Саве Шумановића, основаној 1952. године у Шиду.

Шумановић који  је рођен 22. јануара 1896. у Винковцима у богатој, а затим само имућној породици инжењера шумарства Милутина Шумановића и мајке Персе рођене Тубић, прошао је кроз три сликарска периода, које поред фактора личности, уједињује и исти медијум: људска фигура, париски и шидски предео, те мртва природа. Уобичајено је већ да се они називају према географским уместо естетичким ознакама, па имамо тако поделу на загребачки, париски и шидски период.

Загребачки период – Шумановић објашњава кубизам…

Загребачки период, заправо обухвата Савино школовање у загребачкој уметничкој школи од 1914. – 1918., коју завршава са најбољим оценама. Ту спада и његов самосталан рад од 1918. до 1919. и, најзад, године после првог боравка у Паризу, од краја 1921. до 1925. године. Шумановић је у Загреб дошао након што је завршио реалну гимназију у Земуну, где је похађао, већ у петнаестој години, приватни течај професора Исидора Јунга који га је „учио импресионистичко сликање и то на начин Сезана и Ван Гога“. Био је у класи Отона Ивековића и Клемента Црнчића. Узори за цртеж били су му Микеланђело и Дирер, а за сликарство Рубенс и Рембрант. Окренут академском канону у школи, Шумановић је код куће скоро кришом сликао по Манеy, Сезанy и Ван Гогy, према којима је осећао све већу наклоност. Друговао је са сликаром Штајнером и песником Шимићем, студирао и већ тада са одушевљењем прочитао Üбер дас Геистиге ин дер Кунст Василија Кандинског.

У том загребачком периоду Шумановић објашњава кубизам А. Лхотеа, али се сам од слободне транспозиције окреће ка академској стилизацији, од кубизма ка уметности Н. Поуссина и Ј.А.Д. Ингреса. Велике фигуралне композиције настале у овом периоду одликује настојање ка академском цртежу, глатка фактура и монохрома палета хладног, плавосивог тоналитета (Акт са огледалом, 1923; Крај прозора, 1924; Концерт у пољу, 1925).

Париски период – повратак колористичком сликању

Други Шумановићев париски боравак 1925 – 1928. представља његово враћање колористичком сликању. Наиме, напуштајући неокласицистичку строгост форме и прихватајући светлу, сочну палету слика серије актова и мртвих природа (Бела ваза 1926), а завршава композицијама које представљају његов највиши домет (Доручак у трави1927). На париским изложбама његове слике су запажене, па 1926. године добија наруџбу за две композиције са актовима у реновираној кафани, стецишту уметничког света „Ла Цоуполе“ (оне се и данас ту налазе).

Године 1927. слика за Салон независних композицију Пијана лађа , једно од најзначајних дела у нашој уметности између два рата. Почетком 1928. Шумановић доживљава први напад болести која га приморава да се врати кући. Опорављајући се у Шиду, слика серију од двадесетак пејзажа које са радовима из Париза излаже у Београду. Исте године враћа се у Париз, а да би се 1930., због поновног напада болести, коначно повукао у Шид. Ту интензивно ради све до смрти, оставивши опус који представља шидски период.

Шумановић се враћа поетизованом реализму – шидски период

Повучен и изолован, враћа се поетизованом реализму, настојећи да бојом и светлошћу прикаже штимунг сремског предела. Тада настају тематски циклуси: шидски сокаци (1933), пролеће у долини Св. Петке (1934), пролеће у шидским баштама (1935), актови у интериеру, цвећа. Последњих година са различитим успехом ради велике композиције, опет у циклусима, покушавајући да изгради монументални стил: шидске купачице (1935 – 38) и пред смрт три композиције берачица. Упоредо је радио и серију дечјих ликова и неколико снежних пејзажа који иду у међу његове најбоље радове (Словачки крај; Циглана, обе 1942).

Сава Шумановић самостално је излагао у Загребу 1918. имао је прву изложбу, затим су уследиле изложбе 1920, 1921 и 1922. Излагао је и у Београду (1928, 1939), те у Паризу у Јесењем салону (1926, 1928), Пролетњем салону (1927-28) и Салону независних (1927). А велика ретроспектива поводом 20-годишњице смрти организована је у галеријама Културног центра у Београду 1962. године.

Иначе, у српској уметности сигурно нико није оставио толико кубицистичких дела, нити се толико заносио кубизмом и његовим одблесцима као Сава Шумановић. И да није било њега, овај би правац код нас био много епизоднији него што је био.

Икар са оловним крилима…

Сликарство Саве Шумановића развијало се, заправо између две његове готово опречне естетике, које је сам формулисао – једну на почетку, а другу на крају свога стварања. Почетком двадесетих година желео је тако да створи уметничко дело као нову реалност, по законима који су у космосу. Желео је да своје платно организује слободно, без непосредног угледања на спољни свет. А завршио је потпуном покорношћу пред њим.

Шумановић је био, слободно можемо да кажемо Икар са оловним крилима. Јер закони земљине теже, средина, његова болест, па она непредвидљива каузалност непредвидљивих околности – омели су га да досегне имагинарне висине за којима је стално чезнуо, носио их у себи и од њих сагоревао.

Но, на крају важно је да кажемо и то, да је њему у част установљена сликарска награда  Сава Шумановић.

Извор: Делови текста преузети из књиге Миодраг Б. Протић: Српско сликарство XX века (1. књига), Београд: Нолит, 1970.

Фото насловна:
Сава Шумановић, извор: СНВ
Линк: https://snv.hr/znameniti-srbi/sava-sumanovic-slikar/