Intervju Vuka Draškovića objavljen na stranama Kulture u subotu izazvao je brojne reakcije u javnosti. Naročito njegov stav da su pucnji Gavrila Principa u Sarajevu skupo koštali Srbiju i srpski narod. Obajavljuemo jedno od reagovanja.

U istoriji ne postoji herojski čin usmeren protiv nadmoćnog porobljivača koji nije bio skup. Aktuelni rasprave vezane za Gavrila Principa, međutim, ne tiču se pitanja cene heroizma, nego pokušaja vrednosne revizije Prvog svetskog rata.

Jednostavno rečeno – i u Prvom i u Drugom ratu poražena Nemačka i njeni američki, britanski i francuski protivnici, a današnji saveznici, odlučili su da pomen na ratne sekire zakopaju objašnjenjem kako su taj rat vodile jer su ih u njega uvukli „srpski teroristi”!? Koji su, dok je trebalo da krvare za engleske interese, bili „saveznici”. A sada – i do daljeg – nisu.

Stav da je Principov atentat na austrougarskog nadvojvodu – kao što i jeste – bio povod, a nikako – kao što i nije mogao da bude – uzrok za izbijanje u dotadašnjoj istoriji neviđenog krvoprolića, biće zamenjen stavom kako se – da nije bilo srpskog „remetilačkog faktora” – „civilizovane” „europske” nacije nipošto ne bi pomakljale.

Ojačaloj nemačkoj carevini, koja se osećala skučenom bez izlaska na topla mora, britanska kraljevina i indijska carevina bi, izvesno, „mirno” objasnila kako je prirodno i pošteno da ona pod čizmom drži pola sveta, usput kontrolišući drugu polovinu, te kako, prema tome, kajzer nema razloga da se buni, već ima da uživa u „bogom danom” poretku stvari.

A pošto ne bi bilo Prvog svetskog rata, ne bi bilo ni propasti nemačkog carstva, pa samim tim ni Hitlera ni Drugog . Verovatno ne bi bilo ni Oktobarske revolucije, pa time ni Hladnog rata.

Svet bi, reklo bi se, mnogo pre srpskog književnika Svetislava Basare spoznao da je bitka oko teritorija besmislena stvar, da je borba za posed nad izvorima energije obična detinjarija, te da ratovi predstavljaju čisto gubljenje novca i vremena.

Već duže od jednog veka, zemljom bi tekli med i mleko, samo da nije bilo tog „teroriste” Gavrila, koji je „miroljubive” careve i njihove suvišne armije naterao na neviđen pokolj. Ako se stvar posmatra tako – kao što je tamo gde treba odlučeno da ima da se posmatra – onda je, logično, jedan atentat neuporedivo veće nepočinstvo od bespravnog anektiranja prethodno okupirane teritorije koje je do tog atentata dovelo. Dok je život dvoje ljudi s krunom na glavi neuporedivo vredniji od života dece koja su, u znak odmazde zbog njihovih oduzetih života, završila na bajonetima „humanih” osvetnika.

Ma koliko delovalo apsurdno, saveznički istoričari i ostali mudraci su, sva je prilika, odlučili da sto godina posle njegovog izbijanja ovaj sukob posmatraju na taj način.

A Srebrenica – „kao i toliki drugi zločini” kojima je, kako kaže Vuk Drašković, „opterećena savest srpskog naroda”, pa „veliki svet” i na Principa gleda „kroz taj durbin” – nikako ne može da bude uzrok, nego je tek posledica istorijske revizije, koju su nam devedesetih godina prošlog veka upriličili protivnici iz dva svetska rata, zbliženi hladnoratovskim savezništvom.

Pošto su, pobedivši komunizam, odlučili da unutardržavne, međurepubličke granice koje su upravo komunisti bespravno ustanovili, a koje su tim antikomunistima, gle čuda, po volji – proglase bogomdanim – hladnoratovski pobednici su izazvali rat koji je doveo do zločina, kako nad Srbima, tako i srpskih, stanje na terenu konačno učinivši što je moguće sličnijim onom pre Prvog svetskog rata, sve s Principovom Bosnom ponovo pretvorenom u protektorat.

Pošto su rezultati dva velika rata poništeni na terenu, ostalo je samo da se sto godina duga istorija izbriše na papiru.

Prigodne priče o „skupoći” Principovog gesta – baš kao i parcijalno pominjanje krivaca za „ubistvo Jugoslavije”, uz prećutnu aboliciju najjačih, pa samim tim i najodgovornijih – smrduckaju na podršku tom nasilju. U Evropskoj uniji, ili van Evropske unije, s takvim autodestruktivnim stavom Srbija nikada neće biti „moderna evropska država”, nego postmoderna kolonija čiji lideri ni do toaleta neće moći da odu bez konsultacije sa stranim protektorima. A kolonijalni status, pa makar bio i postmodernog tipa, ne može da dovede ni do čega nego do novih „herojskih gestova” iliti „terorističkih aktova” – kako se kome više sviđa – koji će, opet, „skupo da nas koštaju”.