Odbrana ćirilice

U godini kada se obeležava 200. godišnjica od izlaska prvog izdanja Srpskog rječnika (1818) Vuka Stefanovića Karadžića i 150. godišnjica od kada je Vukov pravopis ušao u službenu upotrebu u tadašnjoj Kneževini Srbiji (1868), u Srbiji se vodi žustra rasprava u stručnoj i široj javnosti ni manje ni više nego o – ćirilici. Niko ko se oglasio po ovom pitanju ne osporava činjenicu da je u Srbiji, usled razvoja elektronske tehnologije, globalizacije, savremenih oblika komuniciranja i brojnih drugih uzroka, latinica preuzela dominaciju u odnosu na ćirilicu. No sporne su inicijative da se ćirilica – afirmiše.

Naime, zbog sve ređe upotrebe ćirilice, Ministarstvo kulture i informisanja predložilo je Vladi Srbije da oformi Savet za srpski jezik koji će brinuti o poštovanju službene i javne upotrebe ćiriličnog pisma i koji će se, paralelno sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika, starati o normiranju, negovanju, unapređivanju i zaštiti službenog jezika i matičnog pisma. Podnet je predlog skupštini o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama u kojem je ćirilica određena kao matično, a latinica kao pomoćno pismo. Po tom predlogu, celokupna komunikacija državnih, pokrajinskih i organa lokalne samouprave trebalo bi da bude na srpskom jeziku i ćirilici. Isto važi i za obrazovne i naučne ustanove i medije čiji je osnivač država, koji imaju državni kapital, kao i za elektronske medije sa nacionalnim, regionalnim i lokalnim frekvencijama. Ćirilica bi bila obavezna i za sva javna preduzeća i ustanove i preduzeća sa većinskim državnim kapitalom, kao i profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou. Na ovaj način bi se, pored ostalog, upotreba ćirilice sa dosadašnje „službene“ sfere upotrebe (koja je regulisana Ustavom Srbije i koja podrazumeva isključivo upotrebu u državnim organima, ne i u javnom informisanju, ekonomskoj i privrednoj delatnosti itd.) proširila i na onu „javnu“. Međutim, čak je i sama distinkcija između „službene“ i „javne“ upotrebe jezika i pisma izazvala polemike, a onda i svaka druga stavka u samom predlogu i njegovoj prezentaciji.

Sam tekst nije predočen na uvid javnosti, što nije bila prepreka, kako to obično biva sa tradicionalno osetljivim temama, da se začuju i suprotstave ekstremno različiti stavovi, kako struke tako i svekolike javnosti. Krajnosti se kreću od dežurnih patriota koji bi da (i) na ovom polju pokazuju i dokazuju nacionalnu privrženost i koji prorokuju da ćirilica izumire poput ugrožene endemske vrste, pa do druge krajnosti, ništa manje selektivne i subjektivne u navođenju argumenata koja, iako i sama priznaje da je latinica preuzela dominaciju, u merama zakonske zaštite ćirilice vidi nametanje „dinosauruskog“ pisma, diskriminaciju i zabranu (!) latinice. Odmerena i razumna briga za kulturno nasleđe i za kulturni identitet, ako je i postojala, najmanje se mogla čuti.

Ne treba zaboraviti da se, nakon raskida srpskohrvatskog jezičkog zajedništva, srpski jezik, osim u svom nazivu, nije značajnije menjao, barem ne nasilno, spolja, za razliku od novonastalih jezika (stručnjaci bi rekli i „političkih“ jezika) u kojima nije manjkalo purizma i nacionalističkih intervencija. Prva ozbiljnija inicijativa da se interveniše i prvi konkretni koraci kad je jezička politika u pitanju, barem se po odjecima tako čini, ovi su koje upravo posmatramo. Način na koji su navedene mere predložene – šturo, naglo, sa mnogo diskutabilnih formulacija, bez ozbiljnog promišljanja i dijaloga, može značiti da su motivi političke prirode. Ali čak i ako jesu, objektivnih motiva kulturne prirode u isto vreme ne manjka, jer konformizam i ekonomski faktori ne smeju biti opravdanje da se zapostavi fundamentalni činilac kulturnog identiteta nekog naroda – jezik i pismo.

Latinica se u Srbiji koristi čitavo jedno stoleće zajedno sa ćirilicom i ugrađena je u kulturu, društvenu svest, identitet. Bogatstvo dvopismenosti niko ne dovodi u pitanje. Međutim, ćirilica, kao matično pismo kojim srpski narod piše gotovo tokom cele svoje pisane istorije, ako postoji ozbiljna briga o kulturi, ne sme da se potiskuje zarad osvajanja šireg čitalačkog auditorijuma nekog izdavača ili medija, zarad osvajanja šireg ekonomskog tržišta. Uostalom, ako su neki izdavači, mediji, firme i sl. do sada na različite načine i profitirali šireći se na bliske jezičke prostore, dovoljno su profitirali i sigurno će naći načina da i dalje profitiraju ako im je to prioritet.

Zabranjivati i ukidati latinicu bio bi gotovo pa kulturocid. Latinica se u Srbiji zajedno sa ćirilicom koristi čitavo jedno stoleće. Ali biti nemaran i ravnodušan prema ćirilici nije ništa manje opasno. Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji ćirilični spomenik srpske pismenosti, nastalo je u 12. veku. Unesko ga je 2005. uvrstio u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ i tako je postalo deo 120 najvrednijih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija. I to je bogatstvo. Čija vrednost i tradicija treba da se baštini zajedno s dvopismenošću, ali ne nauštrb nje.

Izvor: p-portal.net

Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: