Predavanje o Vinaveru – jednom od najvećih mislilaca srpske kulture XX veka

Povodom 130. godišnjice rođenja književnika Stanislava Vinavera zanimljivo predavanje 16. septembra u ispunjenoj dvorani Prosvjetine Centralne biblioteke u Zagrebu, uz poštovanje protuepidemioloških mjera, održao je prof. dr. Gojko Tešić.

Uz vrsne profesore kao što su Marinković, Roksandić i Sekulić, predavanju su prisustvovali i zaposlenici/ce SKD „Prosvjeta“ među kojima su bili i generalni sekretar Slobodan Živković, izvršni sekretar za obrazovanje Mirko Marković, te urednik Prosvjetinih izdanja Čedomir Višnjić.

Dobrodošlicu svima prisutnima na početku nove sezone, u ime cijeloga Društva poželjela je voditeljica Prosvjetine Centralne biblioteke Snježana Čiča. Takođe, je  izrazila nadu da će se uspjeti odraditi sve što je zacrtano uprkos „korona okolnostima“, koje su prisutne već godinu i po dana. „Razlog okupljanja danas je obilježavanje 130. godišnjice rođenja čovjeka koji se književnošću bavio u više različitih disciplina i stoga, smo u goste pozvali prof. dr. Gojka Tešića koji je veliki poznavalac života i rada Stanislava Vinavera, i zamolili ga da održi predavanje o njemu“, istaknula je Čiča.

Inače, profesor Gojko Tešić je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupu jugoslavensku i opću književnost. Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu, a doktorsku disertaciju Srpska književna avangarda – književno istorijski kontekst odbranio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se književno – istorijskim, književno – kritičkim i uredničkim radom od 1972. godine objavljujući u brojnim listovima i časopisima. Od januara  2005. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje srpsku književnost XX vijeka grupe za srpsku književnost.

„Citat Vinaver“

„Govoriću o Stanislavu Vinaveru koji je na neki način onaj slučaj koji je mene, takođe u srpskoj književnoj istoriografiji pretvorio u slučaj“, rekao je na početku svoga predavanja profesor Tešić. Spomenuo je u tom kontekstu knjigu „Citat Vinaver“ koju je svojevremeno odredio kao jednu vrstu intelektualnog romana Stanislava Vinavera ispisanog njim samim. I kad je Tešić pomenuo slučaj, ta knjiga je zaista bila slučaj. Najznačajniji dio te građe Tešić je sakupio, baš u Zagrebu u Sveučilišnoj knjižnici. A, sama knjiga je nastala, kako kaže iz čistog „pasjaluka“ kao neka vrsta iskupljenja za marginalizaciju nekoga ko se Vinaverom bavi. Svakako, po preporuci samoga Tešića, „Citat Vinaver“ treba pročitati.

„Vinaver je jedan od najzagonetnijih slučajeva u srpskoj kulturi i šire. Majka mu je Nemica, otac Poljak, a deklarisao se kao Srbin – rođen u Šapcu. Maternji jezik mu, dakle nije bio srpski. A za srpski jezik i srpsku kulturu je učinio toliko, da svi oni tzv. jezikotvorci XIX i  XX veka nisu mogli da se mere sa njim“, podvukao je Tešić. Taj detalj upravo pokazuje koliko je Vinaver bio specifičan i neponovljiv u srpskoj kulturi i znatno šire.

„Pri tom mislim da je zbog svega onoga što je radio od 1908. do 1955. godine (rođen je 1891.) s obzirom na književni kontekst, bio jedna od najromanesknijih figura unutar srpske književnosti. Potiče iz muzičko – lekarske porodice, majka je bila pijanistkinja, otac je bio lekar koji je stradao od tifusa u Prvom svetskom ratu i sahranjen je sa svojim borcima. Vinaver je zaista bio jedinstven, bio je pesnik, parodičar, pripovedač, mislilac, jezikotvorac i jezikoslovac (proučavalac srpskog jezika). Njegova kapitalna studija o jeziku objavljena u Matici srpskoj pedesetih godina je prošla potpuno nezapaženo, jer je bio u permanentnom sukobu sa zakonodavcima jezika i jezičkih normi“, govori Tešić.

Vinaver je bio i književni istoričar što je svojevrsni paradoks, smatra takođe Tešić.  Jedan nesputani duh kakav je bio Vinaver odjednom se iskazuje kao pouzdan književni istoričar. A bio je i politički publicista, novinar, putopisac. „I jedan od retkih koji je 1917. godine  bio u grotlu ruske Oktobarske revolucije. I to ga je iskustvo gurnulo u stranu jer su svi potonji putopisci Rusiju gledali u potpuno idealističkom svetlu, a on je pre Orvela na jedan orvelovski način čitao Rusiju i sve ono što se u Rusiji dešavalo“, kaže Tešić.

Ingenijalan prevodilac, dopisao Rablea…

Vinaver je, takođe bio i neprevaziđeni prevodilac, jedinstven ne samo u srpskoj kulturi, nego i znatno šire u kulturama na prostoru bivše Jugoslavije. „Jedan detalj govori koliko je on bio ingenijalan prevodilac, 80 stranica je dopisao o „Gargantui i Pantagruelu“. Na jedan rableovski način je dopisao Rablea, rableizirao Rablea, izmišljenim segmentom od 80 stranica. To je, naravno „nadokbaba Isidora Sekulić primetila“, dala je jednom od redaktora, uglednom profesoru Rašku Dimitrijeviću da izvrši neku vrstu sravnjivanja sa originalom i on je konstatovao, a i ona je to uočila da se tu neke stvari ne poklapaju. I tada je odsečeno tih 80 stranica. Zamislite šta  bi se dešavalo i u Francuskoj književnoj istoriografiji da postoji tih 80 stranica kojih nema u Rableovom orignalu“, pita se Tešić i dodaje, koliko je, zapravo Vinaver bio svojstven i ingeniozno jezikotvorački poseban u prevodilačkom poslu.

Njegov prevodilački angažman posle Drugog svetskog rata dolazi kao jedna vrsta prinude. Pošto se vratio iz zarobljeničkih logora iz Nemačke, naravno nije mogao da stupi na javnu kulturnu scenu. „Zato što su gospodari posle 1944. na kulturno- književnoj i umetničkoj sceni u Beogradu bili nadrealisti koji su bili u nekoj vrsti sukoba sa zvaničnim stavom Komunističke partije Jugoslavije. Dakle, Josip Broz je 1939.-49. godine, Ristića i ostale nadrealiste, imenovao kao „trockističku gamad“. E, oni su se vrlo lagano „dočekali na noge“ i priključili se projektu nove Jugoslavije. Tako da je shvaćeno da su oni, ipak važni za novi poredak u novostvorenoj Jugoslaviji. Naravno, Vinaver nije mogao imati neku posebnu poziciju unutar novog sistema, a zahvaljujući Moši Pijade sačuvao je svoju glavu. On mu je dao da radi u TANJUG-u kao prevodilac i kao znalac sedam jezika: Ruskog, nemačkog (kao neku vrstu maternjeg jezika), engleskog, francuskog, italijanskog, starogrčkog i poljskog“, ističe Tešić.

Povratak 1950. u književni kontekst moderne kulture…

Bukvalno najplodnije godine svog rada Vinaver je provodio u jezivom fizičkom naporu koji mu je očigledno i narušio zdravlje. Vinaver se tek 1950. godine na neki način vraća u književni kontekst, dakle moderne kulture 50-ih godina. A ni to nije bio neki briljantan povratak, smatra Tešić, jer nije dočekan oberučke ili širom raširenih ruku na sceni, već je delovao sa margine. Beogradski marginalni nedeljni list „Republika“ otvorio mu je tada stranicu. I od 1952. – 1955. godine ispisivao je Vinaver čudesne kratke tekstove na različite teme, bez obzira da li se radi o kulturi, umetnosti, književnosti ili politici. „Te margine su i svojevrsni biseri koji su, zapravo i istorija kulturnog, književnog, umetničkog i političkog života 50-ih godina. „Beogradsko ogledalo“ je, naravno bilo nadrealistima „trn u oku“ i oni su na različite načine pokušavali da osujete intelektualni angažman Stanislava Vinavera“, govori Tešić.

No, vratimo se na priču kad, zapravo počinje Stanislav Vinaver? Profesor Tešić ističe svoju fascinaciju Vinaverom koja je, kako kaže i neka vrsta njegovog nekritičkog stava. I bez obzira što je napisano obilje tekstova o njemu, Tešić tvrdi da je Vinaver „najnepročitanija Biblija srpske kulture“. „Vinaver je do te mere natkrilio sve ono što se dešavalo u prvoj polovini XX veka iz prostog razloga što je on od svoje rane stvaralačke faze otvorio najšire moguće vidike u nacionalnoj kulturi kojoj je po svom nahođenju pripadao, a pritom je taj prostor otvorio i za ono što su izuzetne vrednosti evropske kulture. I retko da postoji stvaralac te vrste“, podvalači Tešić.

Stanislav Vinaver je bio jedan od kritičara koji je pokrivao sve umetnosti. Tešić smatra da takvog kritičara u srpskoj kulturi nema, jer Vinaver je pokrivao svih sedam vrsti umetnosti i o njima pisao. To, svakako pokazuje koliko je on jedna neponovljiva stvaralačka figura unutar kulture. Verovatno je i to, mišljena je Tešić, jedan od ključnih razloga što je stalno bio na margini. „Stalno je provocirao, stalno se obračunavao, dovodio u pitanje ono što je kanon, a dovodio je u neugodnu situaciju i one koji su predstavljali neku vrstu institucije u srpskoj kulturi. Tu su mu od samog početka Jovan Skerlić i Bogdan Popović bili možda „najtamnije mrlje“ i najžešći povod za obračunavanje, uz napomenu da je na samom početku Skerlić tvrdio da je Vinaver „mlada glava, ali glava koja se puši“ odajući mu neku vrstu priznanja i uočivši nešto što je novina u srpskoj književnosti krajem prve i početkom druge decenije XX veka“, smatra Tešić.

No, Vinaver se nije nešto naročito obazirao na taj Skerlićev stav. Jednostavno je Skerlića, kako govori Tešić,  čitao na jedan drugačiji način uz napomenu da je 1934. godine govorio da je Skerlić „vrhovni sudija“ srpske književnosti i da je neko ko je ipak, bez obzira što je takav, izborio s pravom  značajno mesto unutar srpske književnosti. „Umeo je Vinaver da poštuje u estetičkom – vrednosnom smislu ono što nije naročito prihvatao. A možda je još žešći bio njegov obračun sa poetikom Bogdana Popovića“, ističe Tešić.

Polemički spisi Trajka Ćirića

Godine 1910. -1911. Vinaver paralelno sa poezijom piše i tzv. pesničke spise Trajka Ćirića, (pseudonim Stanislava Vinavera), koji su svojevrsni vidovi polemičkog diskursa unutar srpske književnosti – reč je o parodiji. A ona kod Vinavera ima status kritičkog, polemičkog teksta. „On je tako  u svojim knjigama, „Parodija 1920. – 1922. godine“ isčitavao, tradiciju XIX i XX veka. Ti polemički spisi Trajka Ćirića, čitaju se danas sa naročitim uzbuđenjem i to je na neki način doprinelo, taj parodijski odnos prema kulturi, tradiciji, prema vrednostima, nekom krivom kritičkom sudu da je, zapravo Stanislav Vinaver „samorugalac“ i ništa drugo. I da njegove parodije jesu možda ono što je u njegovom stvaralačkom korpusu i najvrednije, a što je tvrdio i Jovan Hristić izuzetno uvažavajući Vinaverove parodije kao svojevrsni kritički tekst. Sama činjenica da njegove parodije imaju naslov  „Pantologija novije srpske pelengirike“ (taj naslov je, zapravo direktni obračuna sa antologijom Bogdana Popovića), to je 1911. godine izazvalo žestoku reakciju zvaničnih nacionalnih institucija“ podvači Tešić i nastavlja.

„ Paradoks je i podatak da je Vinaver jednom prilikom dobio i prvu nagradu za esej o čitanju  i to iz ruku Jovana Skerlića koji je bio član jednog žirija u Ministarstvu prosvete, pa su nagrađivani radovi na zadate teme. Vinaverov esej o čitanju i čitaocu imao je jednu teorijsku podlogu, što je naravno Skerlić uočio. Vinaver je, inače složena figura, ističe Tešić, pa ga se teško može pratiti u kontinuitetu.“

Najznačajniji srpski Evropejac

Vinaver nije svoju poetiku pretvarao u dogmu. Njegova poetika modernosti je specifična unutar korpusa srpske književnosti, baš po tome što on nije modernizam u svom teorijskom i kritičkom diskursu shvatao kao jednu vrstu dogme, naprotiv on je modernizam čitao, tumačio u skladu sa onim što se dešava u evropskim i svetskim okvirima. Dakle, Vinavera po Tešiću treba čitati u tom znatno širem evropskom kontekstu i Tešić ga je spravom nazvao najznačajnijim srpskim Evropejcem i najznačajnijim Evropejcem srpskog porekla unutar srpske književnosti. „Paradokas koji Vinavera može isključiti iz srpske književnosti“, smatra Tešić je taj što je po rigidnim institucionalizovanim kritičkim umovima, koji kanon, pripadnost shvataju na osnovu maternjeg jezika i porekla, a jednostavno Vinaver se ni u tu matricu ne uklapa.

„Što se tiče institucionalnog, ipak okvira koji kao književni istoričar uočavam, Vinaver unutar svog obimnog neuhvatljivog stvaralačkog opusa – rana stvaralačka faza, nije pročitan na pravi način, kao pesnik, mislilac i prozni pisac, gde su pesnički spisi Trajka Ćirića početak pantologijskog rada novije srpske pelengirike koju će on objaviti tek 1920. godine. Vinaver je i prozni stvaralac priča koje su izgubile ravnotežu. Poetičko određenje gubljenja ravnoteže je nešto što ga kontekstualizira, a što se u novijim istraživanjima označava kao razdoblje srpske avangarde. I u tom smislu je najznačajniji avangardni stvaralac. „Priče koje su izgubile ravnotežu“ 1913. godine je jedna od onih knjiga koja je izazvala apsolutni šok. Te priče su jedna vrsta poremećaja, da se uradi nešto sasvim drugo i da se napravi jedna vrsta eksperimenta unutar narativnog diskursa. Vinaver je to uradio na najbolji mogući način“, smatra Tešić.

Pariz kao „videlo sveta“

Vinaver je bio pripovedač, putopisac, polemičar, književni, muzički i pozorišni kritičar…“Sam naslov je možda bio i najavangardniji naslov te 1922. godine, to je trebalo da bude prva knjiga biblioteke Albatros, i Vinaver je bio fasciniran „Dnevnikom o Čarnojeviću“, kao stvaralačkim iznenađenjem unutar srpske književnosti. A Knjiga „Misli“ 1913. godine je knjiga koja ga vezuje za francuski kontekst. Vinaver je, naime otišao u Francusku da studira matematiku i fiziku. Naravno, njegov otac koji je bio pragmatičan um, hteo je da se sin posveti egzaktnim naukama. No, Vinaver je istovremeno odlazio i na predavanja kod Levi Brila i nekih drugih stvaralaca koji su pripadali području arheologije i istorije umetnosti, a otišao je i kod tada najpoznatije francuske pijanistkinje da studira klavir – muziku, ali njegov „vrhovni Bog“ kao što je govorio je bio Bergson, koji je odredio njegovu intelektualnu i stvaralačku poziciju unutar srpske književnosti. I tako se već ranih dvadesetih godina Vinaver pojavljuje kao Bergsonovac na srpskoj književnoj sceni, da pokuša da srpsku književnost i kulturu usmeri u evropskome pravcu“, ističe Tešić. Vinaver kao jedan duh koji se nije mogao svesti ni u kakve okvire, označio je Pariz kao „videlo sveta“.

On zatim sa Krfa odlazi u Rusiju, sa zadatkom da prikupi sve one koji su bili voljni da se upute na Solunski front, da bi srpski narod izvojevao svoju bitku u Prvom svetskom ratu. On tamo upada u grotlo i Februarske i Oktobarske revolucije i doživljava nešto što je obeležilo njegov intelektualni angažman. „Opet se pojavljuje to „gubljenje ravnoteže“ iz zemlje koja je izgubila ravnotežu. Rusija za njega zemlja koja je izgubila ravnotežu i on u „Politici“ 1919. godine objavljuje seriju briljantnih putopisnih i političkih i kritičkih tekstova, dramuleta itd. Knjiga „Ruske povorke“ je jedna od najznačajnijih knjiga na temu Ruske revolucije jer je izrasla iz njegovog neposrednog uvida u ono što se dešavalo u tom prostoru“, podvlači Tešić i nastavlja.

Stvaralački angažman u radikalno avangardističkom smeru

„Međuratne godine su druga faza koja ima dva dela, dvadesete i tridesete godine, jedna vrsta Vinaverovog stvarlačkog angažmana u radikalno avangardističkom smeru. Po Marku Ristiću, 1922.-1924./25. događaju se epohalne promjene u srpskoj književnosti. Na krivotvorenju tada se mnoge stvari utemeljuju. A 1930. godine su  godine jednog novog intelektualnog angažmana, Vinaverovog obračuna sa „poetikom nadrealizma“, „poetikom socijalne literature“ i „poetikom konzervativne literature“, što je opet svojevrsni specifikum vinaverovskog tipa. Obračun sa „nadrealistima“ je, zapravo obračun sa književnom levicom. Ali Vinaverov obračun je i svojevrsna odbrana onoga što je modernizam dvadesetih godina. Obračun sa „poetikom socijalne literature“ je obračun sa pragmatizmom i okretanjem literature u jednom ideološkom smeru. Sasvim dovoljno da tih trideseth godina oko sebe okupi jedan niz intelektualaca koji će mu posle Drugog svetskog rata biti neprijatelji.“

Vinaver je 1941. godine odveden u Nemački logor. Sticajem okolnosti bio je kraljevski oficir, te je imao sreću da ima poseban status. On se tako, već u logorima sukobljava sa onima koji se zalažu za tzv. „socijalnu literaturu“. Od 1940. – 1950. Vinaver je preveo Švejka… „To je napor koji je Vinavera stavio u jednu posebnu poziciju unutar srpske kulture. I to dosta dugo nije bilo vrednovano na pravi način. Vinaverovsku slobodu prevođenja, prenošenja ili prepjevavanja nekih vrednosti evropske moderne tradicije u srpsku kulturu nije naišlo na neki naročiti odjek jer je i tu Vinaver pokazao jednu vrstu stvaralačke slobode“, mišljenja je Tešić. Vinaver je bio fasciniran Geteom. On je bio paradigma isključivo Vinaverovskog moderniteta. Pedesete godine su povratak na intelektualnu scenu. I od 1950. – 1955. godine Vinaver je toliko toga uradio da je i to neshvatljivo – kritički rukopis o svim umetnostima, kao i pisanje briljantnih eseja o Šekspiru i Rableu… Pa, prijevod 1001 noći, prosto se ne bi moglo taksativno nabrojati šta je on sve to uradio za srpsku kulturu.

„Evropska noć“…

„Godine 1955. događa se jedan tragičan prekid života zbog svoje očigledne iscrpljenosti, zbog saznanja da je prošao taj put kojim je on prošao, je nešto što je njegov organizam iscrpilo. Ta pedeset i peta godina je bila presudna i ta polemika koju je on opet zapodenuo sa Markom Ristićem pokušavajući da modernizam dvadesetih godina odbrani u jednom novom kontekstu i na pravi način. On je bio taj koji je vratio Crnjanskog i Rastka Petrovića u moderni kontekst pedesetih godina. Inače,  poezija, muzika i filozofija bile su tri ključne odrednice Vinavera. U tim granicama se mora iščitavati Vinaverov stvaralački opus. Godine 1952. objavljuje knjigu pesama „Evropska noć“ – jedna od najrevolucionarnijih pesničkih knjiga u tom trenutku u srpskoj književnosti. „Evropska noć“ je sinteza njegovog pevanja iz rane stvaralačke faze, naročito iz onog što je simbolistička faza međuratnog stvaralaštva, koja ga određuje kao najznačajnijeg rodoljubivog pesnika unutar moderne srpske književnosti XX veka“, ističe Tešić.

Njegova pesnička knjiga „Ratni drugovi“, je jedna vrsta vinaverovskog odgovora na ono što je pesnički zadatak svakog pesnika unutar tih tzv. apokaliptičkih vremena. Ratni drugovi su vezani za Prvi svetski rat, pojavljuju se 1939. godine uoči Drugog svetskog rata i ratna su epopeja ili istorije onoga što se  običnom srpskom čoveku dešavalo u Prvom svetskom ratu. To nije ona patetična rodoljubiva lirika koja je obeležila razdoblje posle Prvog svetskog rata. „Ratni drugovi“ se mogu čitati i u Evropskoj noći, smatra Tešić i dodaje da je Vinaver uvek bio najmoderniji, moderniji pre svih drugih, ali tu modernost u tim pedesetim godinama niko nije priznavao. I ta pesnička knjiga skoro da je i prećutana.

„Godina 1955. je kraj Stanislava Vinavera jednog od najznačajnijih modernih mislilaca srpske kulture XX veka, koji je dosta dugo bio ispunjen jednom vrstom ćutanja. To ćutanje prekida Radomir Konstatinović 1963.g odine objavljujući antalogijski izbor „Nadgramatika“, odrednica koja određuje Stanislava Vinavera i kao stvaralaca i kao jezikotvorca i kao nekoga ko je govorio o jezičnim mogućnostima i posebnim vrednostima jezika“, podvlači Tešić i dodaje. Neko ko je imao takvu širinu konstatuje u svom eseju objavljenom 1921. u Splitu da je jedan od najznačajnijih mlađih stvaralaca, upravo Miroslav Krleža. Vinaver se čita kao stvaralac koji je isključivo posvećen vrednostima srpske kulture, što je nepravda i nije tačno jer je pisao u svojim esejima, putopisnim tekstovima i o Lopudu, Dubrovniku i Plitvičkim jezerima, riječ je o najlepšim stranicima koje pripadaju vrednostima u hrvatskoj kulturi.

„Iako su objavljena i njegova Sabrana dela koja nisu promovisana na pravi način u Beogradu, a najveći deo tzv. intelektualaca i ne znaju da je objavljeno drugo kolo sabranih dela Stanislava Vinavera, sasvim dovoljno govore i potvrđuju moju tezu da je slučaj Stanislava Vinavera jedan od najzagonetnijih slučajeva unutar srpske kulture i da je jedan um, najevropskiji unutar srpske kulture, još uvek nepročitan na pravi način. Plašim se da će on i dalje ostati jedna od najvećih zagonetki srpske kulture i jedna od najromanesknijih figura srpske kulture evropskog određenja i usmerenja i nekoga ko je evropsku kulturu onako ljubomorno prisvajao i unosio je i u srpski moderni kontekst“, zaključio je na kraju svog izlaganja profesor Tešić.

O Stanislavu Vinaveru u, takođe zanimljivoj raspravi o njemu, sudjelovali su: Čedomir Višnjić i profesori Marinković i Roksandić.

Foto: Nenad Jovanović/Novosti