Vladimir Marinko se pradedovskoj zemlji u Koljane vratio peške

Tekstilni inženjer u penziji Vladimir Marinko iz sela Koljane kod Vrlike, rodni kraj napustio je kao momak, u potrazi za poslom i životnom egzistencijom, noseći sa sobom samo uspomene. Nakon radnog veka provedenog u Beogradu, Koljanima se ponovo vratio u penzionerskim danima, simbolično prešavši put dug 600 kilometara prepešačivši svaki metar.

Teško detinjstvo, siromašni uslovi i borba za opstanak Srba vrličkog i cetinskog kraja, Vladimira Marinka često su trgali od roditeljskog doma i rodnog sela. Često i nevoljno je odlazio, prvo da bi se školovao, završio zanat, odslužio vojni rok, pronašao posao. Sa radošću i setom uvek se vraćao tamo gde je svega bilo malo, samo zadovoljstva i osećaja pripadnosti neuporedivo više nego na bilo kojem drugom mestu pod Suncem.

O svom kraju uvek je, kaže, pričao samo najlepše, prisećajući se vrednih i čestitih ljudi, sloge među njima i njihovog načina života u teškim uslovima. To ga je, ističe, nosilo i vodilo, teralo da izdrži i uspe na svom životnom putu, često prisećajući se majke i teškog života, neimaštine sa kojom se nosila podižući njega i njegovu braću.

– Za svoj kraj sam uvek i svuda govorio da je to najlepši deo ove zemlje, iako sam imao priliku da proputujem sve države nekadašnje Jugoslavije pa da stignem i do Amerike, ali to ne znači da je i život ovde bio lak. Mladost je bila dinamična, selo je bilo živo, obrađivao se svaki kvadrat zemlje sve do Dinare, svako domaćinstvo držalo je ovce, krave. Za stoku smo govorili blago, jer je to zaista bilo naše blago. Ljudi su odlazili za poslom, ali su se i vraćali svom kraju, a mi mlađi smo od njih učili, upijali iskustva koja su nam prenosili i još više razvijali tu ljubav prema mestu odakle potičemo – priča Vladimir.

Puno puta odlazio od kuće
Pre izgradnje hidrocentrale Cetina je, ističe Vladimir bila bogatstvo ovog kraja, prirodni biser koji je privlačio ljude iz drugih krajeva. Ljudi su bili više oslonjeni jedni na druge, nije bilo nekog posla, a da nisu bile mobe, da ljudi jedni drugima nisu pomagali bez obzira na to ko je bio koje nacionalnosti. Na to onda niko nije gledao.

– Ipak, ja sam poput mnogih puno puta bio prinuđen da odlazim. Prvo odvajanje od kuće bilo je već kada sam krenuo u peti razred, jer autobus do Vrlike nismo imali, pa sam boravio kod prijatelja blizu grada. Sledeće godine majka me poslala u Slavoniju, kod svoje sestre, jer nismo imali drugih mogućnosti a roditelji su želeli da me školuju. Sledeći odlazak bio je u Dugu Resu, gde sam završavao zanat stipendiran od grada Sinja. Neimaštine je bilo mnogo. Sećam se da smo, kao deca, majku često pitali šta ima za večeru? Ona je odgovarala – pure i svašta. To svašta najčešće je bilo ništa. Dok sam tražio posao, nakon završetka škole, bilo je i po šest dana da ništa nisam jeo, ni komadić hleba, ali sam bio istrajan da uspem, misleći na majku i to koliko bih je posramio kada bih nešto uzeo, a da nije moje. Tako, uspomene na taj period su uvek isprepletene – priseća se Mirko.

Izgradnjom hidrocentrale na Peruči, potapanjem sela u Cetinskoj krajini i odlaskom tadašnjeg stanovništva, malo ljudi je ostalo u Koljanima. Vladina majka bila je među četiri žene koja je ostala sve do poslednjeg rata. Kada je Vlade, tih ratnih godina, došao po majku i odveo je za Beograd, ništa više u njegovim Koljanima nije bilo isto. Žudnja za rodnim krajem, želja za povratkom vratila mu se nedugo zatim.

Koljani nisu bili isti posle potopa peručkog jezera i iseljavanja stanovništva
– Posle potopa, dakle 1958. godine, Marinci su se svi iselili. Dobili su, baš poput većine tadašnjeg stanovništva, neku bednu, mizernu procenu zemlje i sa tim malim sredstvima napustili ove krajeve. Pravoslavni živalj uglavnom je otišao u Srbiju, dok su katolici većinom preselili u Slavoniju. Iako su im se deca već snalazila na drugim mestima, četiri žene nisu mogle da napuste svoj kraj. Među njima je bila i moja majka. Za vreme poslednjeg rata, 1992. godine, došao sam po nju i odveo je za Beograd. Majci je to teško palo, nije mogla, posle osamdeset godina ovde, da se navikne na novu sredinu i ubrzo je umrla. Zbog tuge prvenstveno, jer bila je zdrava žena. Bio je to moj prvi susret sa Koljanima koji nisu više bili isti. Tuga i seta su se sakupljali vremenom, a onda sam odlučio da moj sledeći dolazak ovde bude nekako simboličan – kaže Vladimir.

Vladimir Marinko Koljane Vrlika 2

Odlučio je da se jednog dana opet vrati, ali da taj dolazak bude drugačiji. Simbolično bi mogao da poveže mesto odakle je potekao, sa onim novim gde je proveo život, radni vek i stvorio porodicu, prepešačivši put od Krnjače, kraj Beograda, pa do Koljana. Tako je i uradio u septembru 2006. godine.

Gotovo dve nedelje hoda, prelazeći po 40 kilometara dnevno, uz nesalomivu volju, bilo je dovoljno da ponovo dođe u svoje Koljane i oživi sve uspomene koje je u sebi nosio. Sa tim pomešanim osećajima ništa se, kaže, nije moglo porediti.

– Nikada se nisam bavio nekim sportom, nisam imao kondiciju niti sam o tome razmišljao. Kod ove odluke glava je bila presudna. Sinovi su me podržali kao i neki prijatelji, drugi su pak savetovali da ne treba to da radim uzimajući u obzir moje godine i sve izazove sa kojima bih se mogao susresti. Ipak, moja želja je bila jača od svega, i od kiše koja me kasnije pratila 40 kilometara puta, hladnoće, žeđi, trovanja hranom, umora. I sada se ježim od prisećanja na sve te dane – dodaje Vlade.

Anegdote i doživljaje sa puta opisao u knjizi
Anegdota i događaja sa tog putešestvija, bilo je mnogo, a iako se svih dobro seća, neki su mu ostali posebno upečatljivi.

– Stvarno je to jedno ogromno iskustvo, za mene. Događaja i susreta je bilo toliko da bi se moglo i danima prepričavati. Pešačeći kroz Bosnu nailazio sam na divne ljude, bilo da sam išao kroz srpska ili muslimanska sela. Jedni su me čašćavali hranom, prenoćištem, dok su mi drugi, uz najbolje želje, davali novac da upalim sveće u našem manastiru Dragović. U jednom momentu, dok sam prelazio preko Oštrelja, ostao sam bez vode za piće. Setim se tada Žitija svetoga Save, kako bi sv. Sava udario štapom o kamen i tu bi potekla voda. Baš u tom momentu jedan kamion mi se približavao iz suprotnog pravca. Pokažem čoveku da sam žedan, a on izvadi neotvorenu flašu nekog napitka i pruži mi je. Eto, to su samo neki od momenata. Kako ih ne bih zaboravio, kasnije sam napisao knjigu „Kako sam prepešačio život“ u kojoj sam opisao sve te doživljaje, gotovo svaki kilometar puta, i sve svoje misli koje su me pratile, a čini mi se, u njima sam proputovao i čitav svoj život – opisuje Vlade svoj put.

Vladina supruga, Anđa, mlada se upokojila nakon teške bolesti, sinovi su svoj život zasnovali u Beogradu, a on je odlučio da ostatak života provede u Koljanima. Zato je, nakon tog prvog povratka, odlučio da iz Beograda donese samo najosnovnije što mu treba, i u Koljanima krene sve iz početka, udahne neki novi dašak života i sebi i svom rodnom selu u kojem je ljudi danas toliko da se mogu izbrojati prstima.

I oživio je opet svoje Marinke, ponovo se u njima čuje petao, njakanjem jave dva magarca, zalaje pas, zuje pčele, a i asfalt je stigao tamo gde ga nikada nije bilo. Uspomene na detinjstvo i pretke ugradio je u svaki detalj koji je, u međuvremenu, ručno izradio. Ponosan na one koji su mučeničkim radom obrađivali svaki pedalj škrte zemlje, i srećan što danas njegovi sinovi i unučad imaju gde doći. Iako misli da mladi, u današnje vreme, ovde nemaju preveliku perspektivu, nije mu jasno zašto se bar stariji ne vraćaju svojim ognjištima.

Nigde nije kao na zemlji pradedovskoj
– Jutro nakon prvog dolaska otišao sam na slavu u naš manastir Dragović. Tu sam opet osetio ono što je, iz prošlosti, bilo sačuvano u meni. Iako je Beograd poseban grad koji mi je pružio sve mogućnosti, tamo sam izgradio dom, stvorio porodicu, otvorio firmu i proveo čitav svoj radni vek, za čoveka koji je u penziji to više nije mesto za život. Ovde je mir, priroda, drugačiji tempo života, nezagađen vazduh i sve ono što čoveku treba. Ovde imam dovoljno i vremena i prostora da uživam u malim stvarima, da ispunim svoj dan obnavljajući ono što mi je ostalo od predaka, stvaram jednu oazu u koju će sa radošću dolaziti moji potomci. Sve je bilo zapušteno, srušeno, avetinjski je izgledalo, a sada kad prođete sve je drugačije, vidi se da ovde neko živi, očišćeno je i prohodno, dobili smo čak i asfalt. Iako smatram, iskreno, da mladi ovde trenutno nemaju perspektivu jer nema posla, nije mi jasno zašto se bar stariji ne vraćaju jer znam da im nigde ne bi bilo lepo kao u svom kraju. Mnogi žive po soliterima, u zgradama i iznajmljenim stanovima, nemajući gde ni cvet da zasade. Ja imam svoju malu baštu, dvorište u kojem okupljam svoje prijatelje i rodbinu, pogled na Peruču, Dinaru, i svakodnevno gazim stazama koje su krčili moji preci. Tako ispunjavam svoju dušu, osećam njihov duh i prisutnost u svakom kamenu, svakom pedlju zemlje koju su znojem natopili, i neizmerno sam srećan zbog toga – zaključuje Vlade.

Svaki čovek, kaže, želi da za sobom ostavi trag u ovom svetu prolaznosti, a njegov je bio dug 600 kilometara. Ostajući u lepoti prirode cetinskog kraja, uživajući u pogledu na Peruču i Dinaru, ispunjavajući svaki dan sitnim zadovoljstvima, za kraj razgovora Vlade je imao samo jednu poruku, a to i jeste suština svega onoga što čini životni krug – biti srećan i zadovoljiti sva čula malim stvarima. To čovek može da ostvari samo tamo odakle je potekao.

Izvor: srbi.hr

Facebook komentari
%d blogeri kao ovaj: