БИСЕРКА ЦВЕЈИЋ – примадона, професор

На данашњи дан 1923. године у Крилу – Јесеницама, средња Далмација, рођена је једна од највећих југословенских и српски оперских певачица друге половине 20. века, примадона и чувени вердијански мецосопран Бисерка Цвејић, рођена Катушић. Све јој је већ било записано у имену, Бисерка, које је било право име за њену бисерну интернационалну певачку каријеру и плодан вокалан педагошки рад. Песму је понела, далматинску из родног Крила код Сплита, придружила јој француске шансоне, испреплетала црквеним појањем. Лепота и изражајност њеног мецосопрана, заједно са простудираним интерпретацијама и сугестивном глумом, отворили су Бисерки врата југословенских и врхунских светских оперских и концертних сцена. Наступала је тако у Метрополитену, миланској Скали, Бечком државном театру, Ковент Гардену, Колону у Буенос Ајресу. А у Берлину су је 58 пута враћали на сцену, толико се пута спуштала и подизала завеса. Аплауз је трајао пуна 24 минута… 

Тешко детињство у иностранству и повратак у Београд

Бисерка пева откад зна за себе. Имала је само две године када су њени родитељи и браћа кренули у свет. Отац, морнар трагајући за бољим животом, „бацио је сидро породичног брода“ у белгијски малени Лијеж где је Бисерка завршила основну и средњу школу. А њен отац је плаветнило мора све чешће мењао за дубоко рударско окно у којем је и настрадао. Да би се породица прехранила Бисерка је, попут чувене француске певачице Едит Пјаф, певала по улицама са лончетом у руци, а одлуку да се посвети певању донела је на наступима у цркви, где су је саветовали да школује глас.

Но, Бисерки се стално враћала слика последњег очевог одласка у рудник и та слика ју је покренула да се врати у завичај. Желела је да досања његов недосањани сан, да се врати. Он је, наиме жудео за Далмацијом и говорио јој: „Бисо моја, ово мало што смо зарадили тамо бисмо могли да живимо људски“. И тако Биса спакова коферчић, узме још само кишобран и кришом се укрца на воз и допутује у Београд, јер је у Далмацији више нико није чекао. Закуцала је тада на врата „Лоле“ и „Крсманца“, где су је прихватили и заволели. Али мајстори песме и игре знали су да њен таленат мора да се надогради, школује. Уписала је тако академију и посрећило јој се да буде у класи професора Јосипа Ријавеца, чувеног тенора. Дипломирала је соло певање 1954. године на Музичкој академији у Београду.

Убрзо се потврдила као неприкосновени мецосопран

По завршетку школовања, Оскар Данон, директор Београдске опере, понудио јој је сталан посао јер је у њој препознао велики таленат. Но, на сцени је дебитовала још 1950. године. Имала је двадесет и седам година, младост, раскошну лепоту и диван, дирљив, већ школован глас. Њена прва улога била је Шарлота у опери „Вертер“. У улози принцезе Еболи, у „Дон Карлосу“, Бисерка Цвејић се убрзо потврдила као неприкосновени мецосопран, којим ће јој после опере „Рат и мир“, Сергеја Прокофијева, бити отворена пробирљива и захтевна бечка сцена. Наступала је у Бечу готово две деценије. Године 1961. ступила је у ангажман у Бечкој државној опери где је остварила 25 улога и око 370 наступа, те добила наслов коморне певачице.

Велики успех доживела је управо на сцени ове оперске куће. Ангажовао ју је Херберт Фон Карајан. У Бечкој државној опери наступала је двадесет година као водећи мецосопран. Но, упоредо је освајала и друге светске сцене као што је, на пример Метрополитен, за којег је заједно са Зинком Кунц, убрзо добила улазницу.

Свестрана уметница

Амерички критичари су тако 1961. писали о њеном „очаравајућем дебију“ у Метрополитену, што јој је омогућило да са овом оперском кућом сарађује све до 1968. године. Бисерка Цвејић имала је част да 1966. пева на гала концерту поводом затварања старе зграде ове славне њујоршке опере, као и у једној од представа којом је отворена нова зграда, касније те године. „Грандиозна Ђоконда у Мет-у!“, писала је штампа. Низали су се затим Минхен, Берлин, Барселона, Москва, Лондон, Напуљ, Верона, Токио. Но, Бисерки је срцу, некако, била најближа миланска Скала. Публика ју је заволела и упамтила у улози Далиле, у опери „Самсон и Далила“. Била је ненадмашна и као „Кармен“ коју улогу је посебно волела да игра. А по мишљењу струке, била је обожавана посебно као Амнерис у „Аиди“ Ђузепеа Вердија. Иако је Бисерка Цвејић била суверени тумач великог броја оперских рола, претежно италијанског и француског репертоара, код ње су нашле места и немачке и словенске улоге: Брангене, Фрика, Марфа. Њени партнери су били велики уметници: Биргит Нилсон, Леонтајн Прајс, Рената Тебалди, Марио дел Монако, Франко Корели, Монсерат Кабале, и други.

О свестраности ове уметнице, сведочи и њена афирмација као солисткиње у ораторијумским делима, када је често сарађивала са славним диригентима као што је био Херберт Фон Карајан. Наступала је тако у реквијемима Моцарта и Вердија, ораторијумима Росинија и Дворжака, „Краљу Едипу„ Стравинског и другим вокално-инструменталним делима. Неговала је и жанр лида, приређујући рецитале по целом свету.

Од 1975. до 1978. године, када се Бисерка Цвејић повукла са сцене и била чланица Загребачке опере остварила је антологијске креације Вердијевих Амнерис, Азуцене и Еболи у „Дон Карлосу“, као и Бизеове Кармен.

Радила је и као професор соло певања

Но, љубав према супругу Душку Цвејићу, оперском певачу и лекару била јој је најважнија. Упознали су се 1948. године на Музичкој академији, заједно су завршили студије, а он је специјализирао и оториноларингологију. Због свог Душка је и преломила и вратила се у Београд. Тада се окренула педагошком раду. И тако после остварених 1800 представа на сценама широм света и 77 мецосопранских улога, далматинска дива опере, када је спустила завесу на својој позорници желела је да се опроба и у професури. Двадесет година радила је као педагог, односно као професор соло певања на Музичкој академији Универзитета уметности у Београду, касније и у Новом Саду на уметничкој академији.

Током двадесетогодишњег рада, изнедрена су тако сјајна имена оперске сцене: Софија Пизурица, Ирена Зарић, Милена Китић, Никола Китановски и Жељко Лучић, један од три најбоља баритона на свету. Бисерка Цвејић је и  коауторка књиге „Уметност певања“ са супругом, који је преминуо 1998. године. А њој је највише француско одликовање, Легија части, додељено 2001. године. И када је у новембру 2014. обележила 90 година живота, и у њему толико година песме, награђена је наградом за Животно дело Доситеј Обрадовић. Српска краљица оперске сцене преминула је у Београду 7. јануара 2021. године у 98. години живота.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018.

Фото насловна:
Бисерка Цвејић, извор: Преузета из Биографски лексикон: Срби који су обележили XX век, уредник Милена Милановић, Београд: Јефимија ЈК, 2006.