ВЛАДИКА СИМЕОН ЗЛОКОВИЋ ДОБРИ ПАСТИР СВОГ СТАДА

Владика Симеон, изузетна личност Српске православне цркве, пастир, филозоф, беседник, доброчинитељ, пореклом Бокељ из Бијеле крај Херцег Новог рођен је на празник Благовести 7. априла 1911. године од оца Душана и мајке Анете, крштен је именом Љубомир. Изданак је славне свештеничке породице Злоковића која је столећима давала честите и врлинске свештенике.

„Говорити о епископу Симеону није лако јер је бојазан, да се не погреши, да се довољно не искаже значај његове архијерејске службе и његовог лика људског достојанства.

Био је продуховљен, образован, изузетно начитан, уредан и скроман. Његова изузетна скромност, његова смиреност и озрачје продуховљене личности пленила је све, не само у Цркви, него и свет његових поштовалаца из круга људи од науке, људи уметника из свих категорија.

Владика Симеон био је и остао изузетна личност наше Цркве. У сваком човеку је тражио оно што је у њему добро, без обзира на суд околине.

По Јеванђељу је живео, јеванђеље је доживљавао и проповедао као радосну вест, у њему је користио своју од Бога му даровану благодат лепог проповедања. Иза њега остале су многе лепе и значајне проповеди, и знаменити говори везани за личности, догађаје и разне прилике.

Ценио је и волео људе, не гледајући на људске различитости: занимање, ученост, расу, веру или где ко живи, посебна радост била су му деца…“ (Протојереј-ставрофор Милан Борота, у књизи Добри пастир Карловачког владичанства Симеон Злоковић: 1911-1990 / Будимир Кокотовић).

Образовање и рад

После завршене основне школе у Бијелој, завршава гимназију у Херцег Новом. Богословију је завршио 16. јуна 1934. године на Цетињу, а на Богословском факултету је дипломирао 30. јуна 1938. године. Други светски рат затекао га је у Берлину на пост-дипломским студијама. Тада се враћа у Србију где се замонашио у манастиру Раковици и где добива монашко име Симеон. Затим је 24. априла 1940. године постављен за катихету Реалне гимназије у Јагодини, где је остао до краја школске године.

Школске 1940/41. године почиње да ради као катихета у Трећој мушкој гимназији у Београду. Свој вероучитељски посао, обављао је у београдским школама све док му то државне власти нису забраниле. А 1949. године Српска православна црква повера му веома тешку и одговорну дужност, организовање рада Богословије Св. Саве у манастиру Раковици. У међувремену је био и духовник цркве Ружице на Калемегдану. На дужности ректора Богословије Светог Саве остао је до 1951. године када га је Свети Архијерејски Сабор изабрао за епископа Епархије горњокарловачке на чијем трону остаје све до своје смрти 28. новембра 1990. године у Карловцу. Дакле, досадашњи духовни вођа једне богословије постаје вођом читаве једне Епархије, врло значајне у Српској православној цркви, нарочито по најтежој судбини у последњем светском рату. Иако је, заправо слична судбина пратила ово владичанство од оснивања. Но, народ је сачувао своје име и своју православну веру.

Прва архипастирска беседа епископа Симеона

У својој првој архипастирској беседи епископ Симеон истиче: „како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помешану са горчином, а сваки успех у великој опасности од људске суете и самољубивости. Моли се Богу да му његова духовна власт буде извор најслађе радости од пожртвовања. Највиши закон цркве Христове је љубав. Закон љубави никада није погажен до данас. Али, признавали људи тај закон или не признали, историја ће и даље тећи по њему јер само у љубави ишчезавају супротности између раса и народа. Зато учећи тај закон љубави и жртве, ми ћемо испунити задатак живота на који нас позива Спаситељ наш“. Епископ Симеон устоличен је у Карловцу 12. августа 1951. године у цркви Светог оца Николаја у Карловцу. Патријархов изасланик је био епископ Никанор.

На устоличењу епископ Симеон понавља делове своје беседе са хиротоније, „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Важно је рећи да епископ Симеон на трон Епархије горњокарловачке долази након рата, који је иза себе оставио трагове на животу цркве као ни један до тада. Дошао је у Епархију, некада најсрећнију, тада разорену. Дошао је у Епархију без Двора, дошао је у стан без намештаја. У Епархији је затекао четрнаест свештеника. Затекао је двадесетак богослужбено способних храмова од предратних 205.

На трону Епархије горњокарловачке…

Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало, али уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односу црква-држава са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било којег народа. Вековни храмови су рушени и од њих зидани задружни домови и домови културе. А поред рушевина храмова, државна власт одузела је цркви и оно што јој је остало од њених материјалних добара.

У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије. Дошавши у Епархију затиче свега неколико свештеника, који су се вратили из избеглиштва. Наиме, многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату. И тако млади епископ пун љубави и разумевања у новонасталој ситуацији започиње свој архипастирски рад на духовном оживљавању Епархије горњокарловачке. Но, посебно место у раду епископа Симеона заузимају обиласци парохија, храмова и свештеника чији се број, поготово младих свештеника постепено повећавао, као и честе архијерејске посете народу. Заправо, епископ Симеон користио је сваку прилику да људе поучи, да их утврди у вери, да им улије љубав, да их охрабри.

Исечци из беседа

Стога, ћемо у овом малом присећању на њега, издвојити пар исечака из беседа које чине Његово проповедничко деловање.

Из беседе на освећењу нове цркве у Глини 21. септембра 1963. (Весник,344, 3. октобра 1963.)

„Ова црква није пркос-црква. Она је плод љубави и оданости својој вери и Цркви. У овој цркви проповедаће се најсветија начела науке Христове: љубав, мир и добра воља међу људима, међу браћом, међу свим народима света, деци истог Оца небеског. У њој ћемо се молити Богу за све нас, за домове ваше, за децу вашу, за напредак и благостање отачбине наше и за добро свих људи у свем свету Божјем“.

Владика је тада додао и једно упозорење не ни прекор ни опомену.

„У природи уживамо у лепоти разноврсности њених, које разноврсности ипак увек чине склад. Зашто нам онда смета разноврсност и посебност код људи, народа и вера. Зашто ми, кад је у питању човек, видимо само себе и по себи меримо људе око себе, а не подносимо никакве разлике. Ако као хришћани најпре смо позвани да уносимо дух трпељивости и добре воље у наше односе међу људима. И природу и људе створио је један Бог; зато не противимо се вољи Божјој. Јер сви смо деца Оца и браћа у љубави“.

Беседа на освећењу камена темељца нове цркве у Сјеничаку 27. октобра 1990. године (Изабране беседе, есеји и студије/епископ Симеон Злоковић; приредио Душко Спасојевић).

„Цео свет Божји, на свим континентима, у просторима свих народа и свих цивилизација, земни шар красе храмови у славу Божју и славу Његових светих, који су својим животом сведочили име Божје.

Одувек је дух човеков чезнуо да у овом свету греха и порока, мржње и сукоба, ратова и узајамног уништавања у својој близини има те ретке просторе светости, узвишености и духовне чистоте. Подизао је и подиже храмове где ће се у близини Божјој молити и кајати, заветовати и снажити за живот у чистоти срца и чистоти своје савести. Ту се учио верности Богу и исправном понашању према свом ближњем.

Нас хришћане, све који то знају и који су то заборавили, па се друкчије понашају обавезује заповест Христова : Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом мишљу својом и свим срцем својим, а ближњега свога ко самога себе“.

Одликован орденом Св. Саве

Епископ Симеон је био веома плодан црквени писац. Писао је многе чланке и расправе, а написао је и многе беседе. Доста њих је објављено, но исто тако доста их је остало необјављених. Богословски факултет Српске православне цркве, прогласио га је за свог почасног доктора. А Универзитет из Аризоне (САД), доделио му је докторат из филозофије.

Приликом освећења обновљене цркве у Садиловцу, под чијим подножјем леже 463 жртве спаљене у тој цркви, Свети Архијерејски Сабор одликовао је епископа Симеона орденом Св. Саве I реда.

Упокојио се у Господу у Карловцу 28. новембра 1990. године. Епископ Симеон сахрањен је 30. новембра 1990. године у гробницу епископа Лукијана Мушицког на Православном гробљу Дубовац у Карловцу.

Извор: Будимир Кокотовић: Добри пастир Карловачког владичанства Симеон Злоковић: 1911-1990, Београд; Карловац: Мартириа, 2020. и Симеон Злоковић: Беседе: изабране беседе, есеји и студије, књига трећа (приредио Душко Спасојевић), Београд; Карловац: Мартириа, 2010.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су публикације: Будимир Кокотовић: Добри пастир Карловачког владичанства Симеон Злоковић: 1911-1990, Београд; Карловац: Мартириа, 2020. и Симеон Злоковић: Беседе: изабране беседе, есеји и студије 1-3 (приредио Душко Спасојевић), Београд; Карловац: Мартириа, 2010.