ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ – хероина која је спасила 12000 дjеце

Дневник Ане Франк, одавно је објављен, згрозио је и задивио свијет, али Дневник Диане Будисављевић  „чекао је на сунце“ 58 година. Објављен је у Загребу 2003. године када је Дианина унука Силвија Сабо превела и објавила дијелове бакиног дневника. И тада је штампан у скромном тиражу од 700 примјерака. Били су то записи о страхотама Другог свјетског рата исписани руком која је, док се славила нељудскост, грабила да остане човјек. Платонове стожерне врлине: Мудрост, храброст, умјереност и праведност, ван сумње су красиле Диану Будисављевић. Чак и двије више – хуманост и несебичност, јер „мој живот није вриједнији од живота недужно прогоњених“, записала је у Дневнику. Неко је једном рекао: Кад не би било дjеце, ратови би сигурно, били мање страшни. Овдjе је ријеч управо о дjeци у рату.

Дневник Диане Будисављевић, заправо је приказ рада „Акције Диане Будисављевић“. А Диана   је рођена у Инзбруку (Аустрија) 15. јануара 1891. године. Рођена је као Диана Обехер и тако се звала до удаје, 1917. године, за Србина др. Јулија Будисављевића који је, завршивши студиј медицине у Инзбруку, радио као асистент на тамошњој хирушкој клиници. Кад је у Загребу основан Медицински факултет, др. Ј. Будисављевић именован је професором хирургије и Диана Будисављевић са њим долази 1919. године у Загреб. И све вријеме између два рата, живе као угледна, добростојећа загребачка породица. Имали су и двије кћерке Илсу и Јелку. 

Како је започела „Акција Диане Будисављевић“

Но, у вртлогу рата Диана Будисављевић несебично је своје вријеме и свој живот посветила спашавању и збрињавању првенствено дjеце, али и њихових мајки. Како је сама написала у октобру 1941. године „сазнала је за страдање жидовских и православних жена у логорима. За разлику од жидовских жена православним нико не помаже“. Управо је та спознаја у коријену „Акције Диане Будисављевић“. 

Стога, када је у јесен 1941. године сазнала за страдања православних жена и дjеце у логору Лобор-град, заједно са већим бројем сарадника, међу којима су најважнији били др. инг. Марко Видаковић (1890-1976), архитекта по струци, урбаниста и публициста, и инг. Ђуро Вукосављевић, организира акцију помоћи која је била вођена под именом „Акција Диане Будисављевић“.  Помоћ у храни, одjећи, лијековима и новцу слана је тада у Лобор-град, а касније и у Горњу Ријеку посредством Жидовске богоштовне опћине.

Диана је касније своју помоћ пружала и дjеци у логорима Стара Градишка, Јасеновац, Млака, Јабланац, а највише збрињавању козарачке дjеце. „Акција“ се проширила и на опскрбљивање особа које су у великим транспортима присилно пребациване на рад у Немачку. Уз помоћ немачког официра вон Котзиана добивена је дозвола за довођење дjеце из логора. Диана Будисављевић тада одjевена у униформу сестре болничарке Црвеног крста судjелује у транспортима дjеце из Старе Градишке, Млаке и Јабланца. Дjеца су била смјештена у Завод за глухонијеме, у домовима на Јосиповцу, у Кукуљевићевој улици 19, на Врховцу, Заразној болници, дому у Јеронимској дворани у Загребу. Диана је током неколико мјесеци свакодневно одлазила у дjечји дом на Јосиповцу и тамо скрбила о најмлађој дjеци смјештеној у том дому. Такође, дjеца су у организацији Министарства удружбе и социјалне скрби, понајвише захваљујући проф. Камилу Бреслеру (1901-1967), педагогу и социјалном раднику, најагилнијем Дианином сараднику, била смјештена и у прихватилишту у Јастребарском и у Сиску.

Осим материјалне помоћи у храни и одjећи , „Акција Д. Будисављевић“ особито је значајна, јер се водила и брига о чувању и откривању идентитета дjеце, те њихову повезивању са родитељима. У ту сврху Диана је на основу транспортних листа и других извора израдила са сарадницима картотеку дjеце, која је на крају рата садржавала податке за око 12.000 дjеце. Уз бригу за голи живот, Диана је све чинила да сачува идентитет дjеце и њихов евентуални повратак породицама. Управо је на основу тих података успостављена опсежна кореспонденција са родитељима који су се налазили на присилном раду у Немачкој и тражили податке о својој дjеци. 

У „Акцију“ се укључује шири круг помагача…

И кад је у августу 1942. године добивена дозвола да се дjеца доведена из логора могу смјестити у породице, Диана Будисављевић предлаже да се та акција проведе посредством Каритаса Загребачке надбискупије. Наиме, на тај је начин било могуће смјестити више хиљада дjеце у породице, претежито у сеоска домаћинства. Диана у својој „Акцији“ ни пред чиме није презала, па је тако понајприје тражила подршку међу припадницима православне вјере који су јој помогли организирати помоћ за заточене жене и дjецу. Тај круг се затим проширује и она тражи помоћ и од Жидовске опћине, Црвеног крста који, такође помажу. И као што смо претходно казали потражила је помоћ и од представника Католичке цркве, посебно од Каритаса Загребачке надбискупије, што је омогућило смјештај више хиљада дjеце, претежно у сеоска домаћинства. Оно што задивљује је Дианина несебичност и упорност, па и онда када је у првим сусретима наилазила на неповјерење или хладан одговор. Но, у својој упорности није се дала поколебати, па је посредно или непосредно у њезину „Акцију“ био укључен шири круг.

Диана тако у јулу 1943. године од Жидовске богоштовне опћине добива попис заточеника у Јасеновцу и Старој Градишки који смију примати пакете хране. Попис се тада предаје Црвеном крсту са молбом да та установа преузме организацију слања хране у логоре, јер опсег тог посла прелази могућности „Акције Диане Будисављевић“. Но, „Акција“ редовито даје прилоге за те пошиљке. А код делегата Међународног црвеног крстa у Загребу, Диана је исходила повремене прилоге у храни и лијековима у пакетима који су слани дjеци у логорима. Тако на примјер у јесен 1943. године покреће поступак за набаву млијека код Међународног црвеног крстa  у Женеви. Млијеко је било намијењено загребачкој дjеци.

Конфискација картотеке значила је и да Диана неће успјети сву дjецу да врати родитељима

Диана Будисављевић, рођена Аустријанка која је Други свјетски рат провела као хазардерка и која је свјесно ризиковала свој, да би спасила хиљаде малених живота, морала је на захтијев Министарства социјалне политике 28. маја 1945. године да преда картотеку (ормарић са 25 ладица са картицама), пет тека за тражење непознате дjеце, једну теку-регистар дjеце са ознакама, један регистар фотографија дjеце и пет свезака фотографија дjеце. Тиме су јој били онемогућени покушаји идентификације мале дjеце која су у картотекама била вођена као „безимена“. Заједно са својом најближом сарадницом у изради картотеке, гђом Иванком Ђакула је пред крај рата за то била разрадила детаљан план. Конфискација картотеке значила је и да Диана неће успјети сву дjецу да врати у загрљај својих родитеља. Многа због тога, на жалост никада нису сазнала ко су им мама и тата.

Диана Будисављевић се послије рата вратила у Инзбрук и тек понекад најближима говорила о ономе, чему је била свједок. Мислила је, до 20. августа 1978. када је преминула, како је могла да спаси бар још неко дијете. За њеног живота, није наодмет поновити – није јој уручено ниједно признање за хуманост и пожртвовност, а који нису имали премца у Другом свјетском рату. 

Свети архијерејски синод СПЦ постхумно Д. Будисављевић додијелио Орден царице Милице

Но, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, на приједлог митрополита црногорско-приморског Амфилохија, донио је 2011. године одлуку да се Дијани Будисављевић постхумно додијели Орден царице Милице. Диана је, тако, постала први носилац овог новоустановљеног одликовања СПЦ-а. Одликовање је требало да буде уручено њеној унуци Силвији Сабо, заслужној за штампање Дневника, која се, међутим није појавила на свечаности. Орден је најзад уручио српски патријарх Иринеј 18. октобра 2013. године Дианином праунуку Леонарду Рашици из Бразила који је боравио у Београду.

Многе улице данас на простору бивше Југославије носе име прешућене хероине Другог свјетског рата. А 2012. године у Београду постхумно јој је припала и Златна медаља за храброст „Милош Обилић“. Признање је уручено, такође Л. Рашици, Дианином праунуку.

И на крају важно је рећи да смо вјечити Дианини дужници. И они којима је спасила живот, и сви ми који са закашњењем сазнајемо за њено дjело, и сви будући нараштаји. Њен дужник је –  није нимало претјерано рећи – цјелокупно мирољубиво човјечанство.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Диана Будисављевић: Дневник Диане Будисављевић: 1941 – 1945., Загреб: Хрватски државни архив; Јасеновац: Јавна установа Спомен-подручје, 2003. и Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Београд: Свет књиге, 2013.  

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су књиге: Наташа Матаушић: Диана Будисављевић: Прешућена хероина Другог свјетског рата, Загреб: Профил, 2020., Диана Будисављевић: Дневник Диане Будисављевић: 1941 – 1945., Загреб: Хрватски државни архив; Јасеновац: Јавна установа Спомен-подручје, 2003. и  Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Београд: Свет књиге, 2013.

Фото насловна:
Диана Будисављевић, извор: Преузета из књиге Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Београд: Свет књиге, 2013.

%d blogeri kao ovaj: