ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ – књижевник и просветитељ

Доситеј (право име Димитрије) Обрадовић је један од сто знаменитих Срба свих времена. Или како је написао историчар уметности, академик Војислав Ђурић: „Две су епохе у историји српске културе: Стара – од Светог Саве до Доситеја и нова – од Доситеја до наших дана. Сава је први српски књижевник, Доситеј је први српски модерни књижевник“. Срби су га звали „Сократ наш“ и „народни мудрац“, неки историчари књижевности рекли су за њега да је био Одисеј знаности. Рођен је у Чакову око 1739. године. А најпознатији је по делима Совјети здравого разума и Живот и прикључења.

Доситеј Обрадовић је један од најзначајнијих српских просветитеља који је провео четрдесет година путујући Европом и Малом Азијом. Очарао је и традиционално хладне Енглезе. И не само то, Доситеј је био одличан педагог, ђаци су га обожавали. Сам је написао: „Сви моји ученици да су могли у недри би ме носили“. Био је учитељ у Далматинској загори од 1761. до 1763. године, а потом приватни учитељ у више европских земаља и у Русији. Није се никада наметао. Његово главно правило је било: Буди добар према другима, па ће и други према теби. Дакле, чини другима оно што желиш да други чине теби. Стога, без дилеме, мостови какве је градио Доситеј никад се не могу порушити.

Милка Станковић, како наводи Кураица у својој књизи Доситеј у Далмацији, даје нам красан опис лика и карактера великог Доситеја. Ево дела тог текста: „Доситеј Обрадовић је био по мери и укусу човек Европе 18. века. Углађен и одмерен у свим контактима са људима, оптимистичке вере у моћ просвећивања људи, козмополит и хуманист, верски и национално неоптерећен, он је био омиљен у свакој друштвеној средини, међу свим људима. Интелектуално је био далеко изнад просечности тадашње Европе, далеко изнад горњег нивоа тадашњег Балкана или неке друге наше средине. Чврсто уверен да је у основи људске среће жеља за просвешћеношћу, он је цео свој живот до краја подредио просвећивању свога народа. Оптимист са неизмерном вером у срећнију будућност. Хладан и одмерен, а опет, дубоко осећајан, готово сентименталан по питању среће свога народа. Духовит и невероватно стабилан у владању целокупним својим психичким животом. Трезвен и рационалан, у најсрећнијој комбинацији рационалног, са програмираним смислом за коректност и приземност живљења, али не и за прозаичност и безсадржајност битисања. Универзалан и даровит, нарочито за језике са природним осећањем за све врсте духовних комуникација са људима.“

И Десница покушава да одгонетне личност Доситејеву

Владан Десница, како између осталог надаље наводи Кураица, непрестано покушава да одгонетне личност Доситејеву. Тако као најкарактеристичније црте Доситејеве личности издваја „немирност духа“ и „прирођену тежњу за еманципацијом интелекта“, што су значајне карактеристике за уметничко стварање уопште. А о Доситејевим душевним немирима сматра да је то вечити немир у стваралачкој поетици, један вид човекове борбе против смрти и основна особина песникова. Жеђ за знањем у Доситеју се пробудила веома рано, радо је читао све што му је долазило под руку, слушао разговоре и приче старијих. Но, рано је остао сироче, па се кроз живот и дело непрестано сећа родне куће и својих. И управо у тој осећајности Десница види његову изразиту вредност. „Животно искуство није успело да ни за длаку модификује његову представу о свету, јер је та представа јача од стварности, он види свет онако како му диктира осећај и друштвена потреба веровања у добро“, наводи Десница у свом есеју о Доситеју. И наставља „Снага и величина Доситеја леже у његовој епској наивности, у његовом оптимизму, који има корен дубоко у његовој бити (а који је код нас тако редак и тако стран нашој психи), у неразоривости његове вере у човека и у непосредности којом та вера делује на ближњега. Наивни оптимизам Доситејев остао је само код једне стране живота, и то оне смирене, хармоничне, добре, божанске, а заувек му остала скривена она друга и супротна страна живота, ђавоља, мрачна и зла“.

Стога, без дилеме можемо рећи – Доситеј је бард међу ерудитима и човек међу људима. Својим радом и свеукупним делом обезбедио је себи трајно место у алеји великана српскога рода. Наш је Доситеј, свакако и средишња личност српске књижевности и културе свог времена (18. век). Ваља, зато истаћи и Доситејев позитиван и прогресиван однос према образовању жена у слободној Србији. Цени да без просвећене жене нема ни просвећеног народа. „Нек се не узда један народ никад довека к просвештењу разума доћи, у којему жене у простоти и варварству остају.“

Порекло и образовање

Димитрије (Доситеј) Обрадовић је рођен око 1739. године у Чакову, румунском делу Баната који је у то време био у саставу Хабсбуршке монархије. Отац му Ђура био је по занату ћурчија и трговац, а мајка Круна била је родом из Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића. У породици их је било четворо деце: Илија, Лука, Димитрије (Доситеј) и Јулијанка. Рано су остали прво без оца, а затим и без мајке, па је Димитрије са браћом и сестрицом Јулијанком живео код деде у Семартону. Но, после неколико недеља проведених код деде, Димитрија је одвео тетак Никола.

У основној школи чаковској Димитрије се свим срцем предао књигама. Највише од свега волео је опис живота – житје Светога Доситеја. И тако, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, исписао га је из школе и 1754. године послао на занат у Темишвар. Но “глад за науком”, коју је Димитрије гледао у црквеним књигама, није га оставила ни касније, и чим се указала прилика, оставио је занат и родбину и побегао у фрушкогорски манастир Хопово.

Ту се закалуђерио и почео озбиљно мислити о пустињачком животу. Пострижен је за монаха 17. фебруара 1758. године од стране архимандрита Нићифора Радосављевића, а 16. априла зађакоњен у Карловцима од архиепископа Павла Ненадовића. Хоповска црква, иначе, спада међу грађевине византијске архитектуре у коју су уграђене неке особености српске народне архитектуре из времена кнеза Лазара и његових наследника. Светиња ове цркве и целога краја су мошти Св. Теодора Тирона.

Калуђер Доситеј напушта манастир Хопово

Доситеј ипак после три године манастирског живота одлази из манастира, у који се више није враћао. Око Доситеја и у њему почели су да се отварају неки нови видици. Постепено, његова жеља да се посвети постајала је жеља „да се просвети“. Негде далеко, осећао је, постоје школе, библиотеке, друга средина. Будила се код њега све више жеља за наукама о којима је могао да сазна више свуда, само не у Хопову. И тако је Доситеј 1761. године кренуо за Загреб, Петрињу и манастир Крупу. У Далмацију и манастир Крупа стигао је 15. априла 1761. године. Радио је тада као учитељ у Книнском Пољу при цркви Светог Ђурђа до 1763. године.

И кад је прошло време договорено за учитељевање, одлучио се Доситеј да крене за Атонску гору на право учење јер је тамо био један од најпознатијих предавача о коме се чуло чак на ове стране. Иако је пошао за Грчку, стигао је само до Котора, јер се био тешко разболео од грознице. У Мајинама је тада био учитељ деце тамошњег попа и ту провео јесен и зиму. Априла 1764. године био је и у манастиру Стањевићима. Владика Василије га је запопио. Након што се сасвим опоравио и поново почео да чита и записује, вратио се у Далмацију. Сместио се „при здравој и целителној води у селу Голубић за учитеља“. Борави тада и у Далматинском Косову поред Книна код попа Аврама Симића. Држи и проповеди у манастиру Драговић.

Године 1765, почетком септембра, Доситеј је стигао у Хиландар, где је провео целу јесен и зиму, те учио у грчкој школи у Смирни. Тада је написао и прву књигу Буквица на српском језику. Можемо рећи да је то почетак његовог књижевног рада. Иначе, Буквица је намењена поп Аврамовој кћерки Јелени из Далматинског Косова поред Книна. Године 1769. Доситеј долази за учитеља у Плавно код Книна, где је био до пролећа 1770. и где је урадио дело „Друга Буквица“. Затим је отишао у Скрадин, где је завршио превод „Христоитију“ са грчког језика, те крене затим у Млетке и пређе у Задар. Одатле прелази у Трст, а при крају 1771. године и у Беч.

Доситејева путовања Европом

Поново се враћа у Далмацију, а одатле одлази у западну Европу. У Бечу је тако провео шест година, а још толико у разним местима царевине, затим путује по Средоземљу, Румунији и Пољској. Но, Доситеју се посебно свидео Беч и било му је довољно свега неколико дана да се у њему снађе. Како је у граду било више стотина Срба, Грка и Цинцара, почео се кретати у њиховом друштву. Закратко окупио је Доситеј око себе десетак ученика које је учио – давао им часове грчког језика и од сваког добијао по дукат месечно. То му је било довољно за пристојан живот. Истовремено, Доситеј је почео да учи француски и усавршава латински.

Године 1778. Доситеј је већ био у Карловцима, где се о пролећу састао и са архимандритом Герасимом Зелићем. Затим, 1782. године, долази у Пруску. Ту на универзитету у Халеу студира филозофију и теологију, а физику у Лајпцигу. Након две године наставља пут на запад. Одредишта су му Париз и Лондон. Обилази и западну Русију. Доситеј је свој програм друштвених реформи и културно-просветнога рада изложио у Писму љубезном Харалампију 1783. године, а потом га разрадио у аутобиографији Живот и прикљученија (I–II, 1783–88), своме првом и најбољем делу, те у збирци есеја Совјети здраваго разума (1784).

Доситеј је, такође, прикупио и превео најпознатије басне Езопа, Г. Е. Лесинга и Ј. де Фонтанеа, те их попратио моралним поукама и прилагодио народном животу (Басне, 1788). Објавио је и филозофска дела Собраније разних наравоучителних вешчеј 1793. године. Од лета 1802. године, па до пред јесен 1803. био је у Трсту, а од јесени 1803. до априла 1804. и у Млецима. Објављује тада (1803) и Етику у Венецији. Павле Соларић објавио је други део његовог Собранија, под насловом Мезимац (1818), а С. Враз у Загребу је 1847. године штампао његове Басне. Више су му пута објављена и сабрана дела.

Долазак у Београд

На дан 9. августа 1807. године Доситеј је напустио Земун, а готово цели Београд дочекао га је на другој обали Саве. Одсео је у граду, пашином конаку, а затим становао код Петра Николајевића. Тада као најпросвећенији и најумнији Србин свога времена, постаје први министар просвете. Оснивач је и београдског Лицеума. А 1808. године Доситеј отвара и Велику школу у Београду. Док 1810. године отвара и београдску Богословију.

Доситеј Обрадовић се упокојио у Београду на Велики Четвртак 28. марта 1811. године. Тада је сав Београд изашао на улице. За крстом су били ученици Богословије и певали заједно са свештеницима. За сандуком је ишао Карађорђе са сином Александром. Пратња је пролазила кроз народ који је одавао последњу почаст своме просветитељу. Сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду.

На вест о Доситејевој смрти, Јернеј Копитар је у Бечу о њему и његовом делу написао у некрологу: „Међу Србима он је први, који је у својим списима заменио старословенски књижевни језик новим говором својих земљака. Убрзо је затим нашао ваљаних следбеника. А кад једном српска књижевност буде у свом пуном цвату, Обрадовић ће се вазда захвално славити као њен први покретач…“

Извор: Делови текста преузети су из публикација Милутин Тасић: Доситеј, Београд: БМГ, 1997. и Милорад С. Кураица: Доситеј у Далмацији, Суботица, 2011.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су публикације Милорад С. Кураица: Доситеј у Далмацији, Суботица, 2011., Милутин Тасић: Доситеј, Београд: БМГ, 1997., те Љиљана Чубрић: Од калуђера до просветитеља, Београд: Народни музеј, 2004.

Фото насловна:

Доситеј Обрадовић, Преузета са насловнице књиге Љиљана Чубрић: Од калуђера до просветитеља, Народни музеј, 2004.