ДР. ВОЈИСЛАВ БАКИЋ – истакнути педагог, професор и уредник

Преминуо је у осамдесетдругој години живота 30. априла 1929. у Београду оставивши за собом око 160 објављених радова од којих многи и данас имају своју научну вриједност. Упркос својим помало конзервативним педагогојским стајалиштима, Бакић се недвојбено може уврстити у сам врх српске педагогијске мисли, а и међу творце цјеловитог педагогијског сустава по чему је остао забиљежен и у историји хрватског школства и педагогије. Полазећи са стајалишта да одгајати може само онај који је за ту захтијевну задаћу добро припремљен, односно само онај који је добро овладао одгојним умијећем, Бакић се упорно залагао за темељито стручно и педагошко оспособљавање учитеља као најзначајнијих носилаца и спроводилаца те задаће.

Школовање у Карловцу и Сомбору

Војислав Бакић истакнути српски педагог и просвјетни дjелатник, у младости називан и Вук, који је оставио своје трагове и на подручју хрватске просвјете и педагогијске мисли, родио се 22. августа 1847. године на Кордуну у срезу Перна близу Топуског. Елементарно четворогодишње школовање доготовио је као одличан ђак у Перни. Стога, га је учитељ још неколико година послије завршетка основне школе задржао као свог помоћника.

Након тога је, захваљујући напорима проте Николе Беговића, од црквене општине добио стипендију за наставак даљњег школовања у карловачкој шестогодишњој реалци. Ту је упркос тому што је наставу похађао на њемачком језику, такође постигао одличан успјех. Поред њемачког језика у реалци учи и њемачку стенографију, а приватно учи француски и италијански језик.

Након реалке Бакић се уписао у Учитељску школу у Сомбору, гд‌је је од 1868. до 1869. године савладао програм двогодишњег учитељског образовања и добио диплому учитеља. Настојећи да дође до стипендије, у Сомбору приватно поучава ученике основних школа, трговачке помоћнике и младе ученике из њемачког језика и стенографије. Такође, помаже своме професору Вукићевићу око уређења библиотеке Учитељске школе. Затим чита и преводи чланке са њемачког и француског језика, учи да свира виолину, те пише уџбеник из српске стенографије.

За вријеме свог боравка у Сомбору Бакић је одржао и неколико јавних предавања, од којих је оно у којему је третирао нека питања моралног одгоја и објављено у Школском листу његовог професора Николе Вукићевића. То је уједно био и Бакићев први објављени рад. А по свршетку сомборског учитељског училишта, школске године 1868/69. отишао је у Сремске Карловце гд‌је је стенографисао засједање Српског сабора од којега је касније добио и стипендију за наставак студија педагогије у Њемачкој.

Свеучилишна изобразба у Њемачкој

Бакић је на њемачким високим школама студирао од 1870. до 1874. године, похађајући најприје предавања код ортодоксног Хербартовог сљедбеника Т. Цилера, а затим код, ипак нешто умјеренијих хербертоваца у Хајделбергу. Треба, такође рећи да је током свеучилишне изобразбе у Њемачкој, осим нових спознаја на подручју педагогијских наука, надоградио и своју језичну наобразбу латинским и енглеским језиком. Упоредо с тим је написао и десетак чланака које је објавио у Школи М. Ђ. Милићевића, Српској народној школи Стевана В. Поповића, новосадском Гласу народа и либералној Застави.

Теме којима се бавио у својим првим научним радовима биле су образовање и положај учитеља, уређење основних школа и образовање женске д‌јеце. Већ у овим првим радовима Бакић је изнео погледе које је наставио да заступа по одласку у Србију и настојао да спроведе у праксу. Ријеч је најприје о потреби обавезне општеобразовне основне  школе, о педагошком образовању учитеља и наставника и стајалиште да педагогија треба да има статус универзитетске дисциплине.

А доготовљавао је и своју докторску дисертацију посвећену педагошким идејама Жан Жака Русоа коју је одбранио у Лајпцигу 1874. године под насловом у слободном пријеводу: „Русоова педагогика сa гледишта филозофске педагогике“, те тада добио и звање доктора педагогијских наука. Своју докторску дисертацију Бакић прво даје професору Стоју на читање. Стојева процјена била је, да је ријеч о “правој њемачкој научној расправи”. Одушевљен, понудио је Бакићу да му нађе издавача који ће му дисертацију и штампати, чак га је позвао да остане у Јени као сарадник на његовом Педагошком семинару.

Но, чим се Бакић са докорском титулом вратио из Њемачке, Српски сабор је бану Ивану Мажуранићу у Загребу предложио да га као врсног школованог стручњака одмах именује надзорником свих школа Горњокарловачке и Пакрачке епархије. Бан, међутим тај приједлог није прихватио. Своје одбијање бан је оправдао недостатком Бакићевог практичног педагошког искуства и његовом младошћу.

Рад у Србији

Након тога је Српски сабор Бакића разријешио свих обвеза што их је везано за материјалне подршке за школовање имао према њему, те му тако омогућио и запослење у Србији у Учитељској школи у Крагујевцу, која је 1877. године пресељена у Београд. У том училишту, што као професор педагогије, а што као равнатељ, провео је пуних седамнаест година, односно све до избора за професора београдске Велике школе.

Одмах након прихваћања професуре, Бакић је кренуо са писањем уђбеника из педагогије, те је тако објавио „Општу науку о васпитању“ и „Посебну науку о васпитању“. А написао је и многе друге мање опсежне радове у којима се, осим Хербарта и његових присташа и сљедбеника, увелике може уочити и утјецај других европских педагога и научника, посебно Х. Спенсера, Ј.С. Мила и Ч. Дарвина.

Такође, треба истаћи да је Бакић упоредно са практичном одгојно-образовном д‌јелатношћу и писањем упорно и темељито проучавао тада савремена педагогијска учења, кретања и њихове носиоце у Европи, Србији и Хрватској. У овој потоњој посебно се позабавио д‌јелом великана хрватске педагогијске мисли Стјепана Басаричека. Уза све то много је радио у различитим просвјетним и културним удругама, организацијама и установама, те активно учествовао у њиховом утемељењу.

 Такође, је предано суд‌јеловао у изради многобројних школских закона, био један од утемељитеља Српске књижевне задруге и покретач и уредни, тe издавач цијењеног просвјетног гласила Васпитач. 

Изабран за правог члана Хрватско књижевно-педагошког збора  

Године 1882. Бакић је управо захваљујући овако великом ангажману на подручју просвјете, културе, а посебно педагогијских наука изабран и за правог члана загребачког Хрватско књижевно-педагошког збора, а већ сљедеће, 1883. године и за члана Српског ученог друштва.

Захваљујући постигнућима оствареним у домени развоја педагогијске теорије и праксе 1892. године Бакић је примљен за професора Велике школе у Београду. Ту је предавао пуних дванаест година и током тог раздобља био два пута изабран за њеног ректора. Тада је написао и уђбенике за свеучилиштарце који су објављени под насловима „Опћа педагогика“ и „Посебна педагогика“ и који представљају његове највеће досеге у домени педагошке стручне литературе.

Иако је Бакић особно суд‌јеловао у утемељењу Београдског свеучилишта и упркос значајним приносима развоју педагогијских наука, није изабран за професора на истоме. Разочаран тиме 1905. године повукао се у пензију. И тако др. Војислав Бакић готово потпуно престаје да активно учествује у јавном животу. Повукао се из свих организација и установа у којима је дотад радио. Но, ипак наставља да и даље прати педагошку и друге за педагогију значајне литературе. Одржава и личне контакте са већим бројем познатих свјетских педагога и даље пише и објављује радове о појединим педагогијским проблемима.

Педагогија је најтежа и најсложенија наука

Своја темељна педагогијска стајалишта и погледе Бакић је већма презентирао у већ поменутој „Опћој педагогици“ у којој је, међу осталим, за педагогију рекао да је најсложенија и најтежа наука, која није само теоријска, него и практична, па је у подршци тому још додао како „свака научна теорија има своју примену, као што сваки рад има свој извор у науци“, а сукладно тому и педагогија и свеколика одгојна д‌јелатност.

У наведеној књизи опсега cca 500 страница Бакић је третирао сва битна питања педагогије као науке о одгоју. Проговорио је и о њеним темељним задаћама и начелима, педагогијским дисциплинама, интелектуалном, тјелесном, естетском, моралном и техничком одгоју, односу одгајаоца и одгојаника, организацији одгојно-образовне д‌јелатности, те о школи као одгојно-образовној установи. Позабавио се, такође и питањем организирања одгоја и образовања одраслих подупријевши то своје одређење и изријеком: „Човјек се учи до смрти…“

Извор: Дијелови текста су преузети из књиге Иван Јуришић-Милан Матијевић-Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, уредник Чедомир Вишњић, Загреб: СКД „Просвјета“, 2005. Издано уз финанцијску помоћ Савјета за националне мањине Владе Републике Хрватске.

Фото насловна:

Др. Војислав Бакић, извор: Преузета из књиге Иван Јуришић-Милан Матијевић-Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, уредник Чедомир Вишњић, Загреб: СКД “Просвјета”, 2005.