Интервју: песник Ђорђе Нешић

Боље је бити у мањини
Савремени српски песник Ђорђе Нешић из Бијелог Брда код Осијека овогодишњи је добитник “Жичке хрисовуље”, највишег признања Жичког духовног сабора “Преображење” , за поезију “што памти и сведочи повест народа с границе”. Једна од најпрестижнијих књижевних награда, лауреату је уручена под сводовима средњовековног српског манастира Жича код Краљева, на велики црквени и народни празник Преображења Господњег 19. августа. Био је то повод за разговор с истакнутим песником, којем је овог лета у библиотеци “Атлас”, у издању Српске књижевне задруге из Београда и Српског културног друштва “Просвјета” из Загреба објављена књига изабраних и нових песама “Боље је бити у мањини”. Ђорђе Нешић је рођен 1957. године у Бијелом Брду. Дипломирао је књижевност на Филолошком факултету у Београду. Досад је објавио збирке песама: Црв сумње у јабуци раздора, Сурогати, Чекајући Створитеља, Харонов чамац, Прозор кроз који Дунав тече, Граница, као и завичајни речник Лук и вода. Нешић је добитник бројних признања за песништво, а ради као управник културно-научног центра “Милутин Миланковић” у Даљу. Живи у Бијелом Брду и Сомбору.

С обзиром да сте још као млад песник добили престижне књижевне награде за свој рад, има ли ова, последња у низу, посебан значај?
Ова свакако има, јер спада, уз Змајеву награду Матице српске, међу најзначајније поетске награде у српској култури. Значајна је и по томе што из ње проистиче зборник радова с научно-критичког скупа о лауреату, који је том приликом одржан. Зборник радова ће бити штампан идуће године, гдје ће се на једном мјесту стећи 15-ак тумачења онога што пишем, из пера универзитетских професора и еминентних књижевних критичара.

Какав је осећај примити награду, уникатну златопечатну повељу, у амбијенту какав је трпезарија манастира Жича, кроз који су прохујали векови?
Сјајан је осјећај, осјећај свечаности и величанствености, поготово што те послове око “Жичке хрисовуље” организује једна врло стручна и увјежбана екипа. То је награда која има традицију од 24 године и иза те награде стоји Град Краљево, и финансијски и логистички, као и све институције у култури које дјелују у том граду, на челу с библиотеком “Стефан Провенчани” и директорком Драганом Типсаревић. Манастир Жича, стар осам вијекова, једини је српски манастир направљен “насред друма” што свједочи о моћи владара који га је зидао и тадашње српске државе. Жички духовни сабор Преображења је један од најљепших доживљаја који сам имао у досадашњем књижевном животу.

У образложењу стручног жирија наводи се да је ова награда уручена “за поезију што памти и сведочи повест народа с границе”. То је први пут да је награду добио неко с ових простора?!
Да, то је први пут да је неко с ових простора добио ову награду, а њени добитници су иначе најзначајнији српски књижевници, од Стевана Раичковића, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Ивана В. Лалића до Ђорђа Сладоја … И то је на неки начин преседан. У том смислу ме награда изненадила, пошто сам ипак изван матичног тока српске културе, и у културном и у политичком смислу, изван државних граница, у заграничном простору. С напоменом да је прошлогодишњи добитник ове награде Ранко Јововић, српски пјесник из Црне Горе. Сви ми који пишемо српским језиком припадамо српској књижевности, без обзира гдје живјели. Притом мислим и на ону класичну дијаспору и на нас који смо новом прерасподјелом граница остали изван свог матичног културног простора. Не спорим, међутим, ни двојну или вишеструку припадност истог писца различитим националним културама.

У својој беседи на свечаном уручењу награде дотакли сте се актуелних политичких збивања и антићириличне кампање у Хрватској. Казали сте да су “Бљеском Олује из Хрватске с народом изгнани и његови најзначајнији књижевници. Јер поново се чује топот црних коња, ратни покличи и кидисање на културу, на ћирилично слово”!
Дотакао сам се актуелног стања у једној реченици, да то не буде политичка прича, али да се ипак зна шта се дешава, мада је то јасно из дневнополитичких вијести. Осврнуо сам се и на брисање трагова, да смо народ који дефинитивно и биолошки полако нестаје, стицајем и ратних околности и расијања и данашње економске ситуације; исељавања и смањења биолошког корпуса народа из чега ће проистећи онда и смањење свих осталих ресурса који томе слиједе, на то да ћемо једном остати само у књигама. У том смислу сам изразио некакав жал или сјету, а наравно да сам скренуо пажњу и на варварски напад на културни идентитет, под изговором некаквих дневнополитичких потреба. То је јединствен случај, да неко напада на писмо, у име тобожњих виших или политичких циљева, гдје се врши замјена теза и покушава варварством прекрити суштина ствари.

Шта видите као највећу претњу, за опстанак културе Срба у Хрватској?
У договору или почецима реализације културне аутономије нисмо јасно зацртали своје културне циљеве, пошто је ту било најшире поље рада. Међутим, у то културно поље су се убацили многи којима у култури није мјесто, прије свега због средстава које култура по закону доноси. Из тога ће проистећи да смо сами себи криви за неке ствари. Нисмо јасно зацртали ни да вратимо оно што смо некада имали: а имали смо музеј Срба у Хрватској, да оснујемо своје позориште, централну галерију … Имамо централну библиотеку, али немамо њене испоставе по терену, тако да српска књига не допире до свих потенцијалних читалаца, који су распршени читавим простором Хрватске. Немамо ни довољан број културних центара и што је основно немамо кадрова. Нисмо се ни потрудили да их створимо, квалитетних кадрова, који би радили у култури, него смо пристали на причу о његовању фолклора и фолклорних друштава којих имамо у јако великом броју и то јесте лијепо и такође важно. Не кажем да је то неважна ствар, али не смијемо на основу тога запоставити оно што се зове висока култура јер, нажалост, кад се фолклорно друштво угаси, а свједоци смо да се и то дешава, иза тога не остаје готово никакав траг. Дакле, морамо гајити културу која ће остављати трагове јер то је суштина приче у култури, да иза себе остави некакав траг.

Какав је положај поезије у том и таквом свету?
Ако гледамо с књижевно-издавачког аспекта положај поезије је маргиналан и маргинализован. Поезија се штампа и продаје у малом броју примјерака. Није комерцијална у свођењу културе на робу. И на подручју књижевности је дошло до диференцијација. Ако одемо у књижаре, видјећемо да ћемо тешко доћи до нечег за шта смо научили да је права литература, лијепа књижевност, него ћемо бити затрпани тзв. кримићима, љубићима, треш или чик литературом, сурогатима литературе који се продају. И због тога они имају квантитет у књижарама и затрпавају својом бројношћу све остало. Поезија ту најгоре пролази, мада је поезија највиши степен у којем се један језик остварује, али управо због тога што нема у себи комерцијалну ноту, стављена је на маргину. Поезија ће наравно преживјети. Од кад постоји човјечанство постоји и она. И као успаванка, и као магијска и обредна пјесма, па касније и у овом чисто умјетничком смислу. Није поезија као поезија у кризи. У кризи је издаваштво које штампа поетске књиге и то наравно може трајати јако дуго. Можда ће доћи до развоја нових медија и нових облика изражавања. Пуно је поезије по интернет порталима, Фејсбуку и по форумима. Она као и вода налази неке друге путеве да дође до онога коме треба, а потребна нам је свима. Уз њу смо се успављивали и учили прве игре, спознавали свијет око себе, па нам поједини стихови остану за цијели живот. Чак и онима који више никад ништа не прочитају, понеки стих истинске поезије остане у глави.

Које српске књижевнике из Хрватске радо читате?
Кад говоримо о књижевности Срба у Хрватској, постоје књижевници који су се формирали у некадашњој Републици Хрватској и данас ту више не живе, него су у Србији или трећим земљама. Тек мањи дио је остао у Хрватској. Од оних који су остали у Хрватској најзначајније име је свакако Драго Кекановић. Њега наравно радо читам и надам се да ће нам током ове јесени или зиме бити гост у Културно-научном центру “Милутин Миланковић” у Даљу. У контакту сам и радо читам и остале значајне књижевнике који су Срби из Хрватске, као што су Никола Вујчић, Небојша Деветак, Јово Радуловић, Ђорђе Оцић, Здравко Крстановић, Мирко Демић, Милош Кордић … Ту има имена која су значајна и за савремену српску књижевност, а потекла су из корпуса Срба из Хрватске.

Након дуго времена из штампе вам је овог лета изашла збирка песама “Боље је бити у мањини”!
Изашла је књига изабраних и нових пјесама, пошто од 1998. године, дакле неких 17 година нисам објавио ништа у Србији. Објављивао сам махом у “Просвјети” у Загребу, па су се стекли услови да направим једну књигу изабраних и нових пјесама; изабраних да би и читалачка публика у Србији имала увид у оно што је објављено у међувремену у Загребу, јер то најчешће не допре до свих које то може да занима. Међу изабране пјесме из четири књиге је додано 15-ак нових пјесама.

Зашто истичете да је боље бити у мањини?
Боље је бити у мањини из низа разлога, мада је та пјесма исписана у једном “иронијском кључу” јер даље слиједи “Боље је бити у мањини, уз нужну дозу мазохизма …” Конкретан повод за њен настанак је однос према положају српске мањине у Хрватској, али пјесма не би била то да она говори само у једној равни, него покушава да ухвати некакве дубље слојеве приче, па је у том смислу то асоцијација на Талмуд, односно Библију гдје се каже да је боље бити међу прогоњенима, него међу прогонитељима. Боље је бити у мањини упркос свему. Упркос свим потешкоћама које то изазива јер је то активна позиција, која вас тјера на размишљање, на активитет, на некакву промјену, на квалитативно побољшање јер је то предуслов да не бисте нестали с неког простора или да се не бисте утопили у већину. У том смислу је то креативна позиција. И увијек су људи који су другачији, који су занимљивији и активнији и имају шта да кажу, у мањини! И сваки човјек који размишља изнад површинске разине живљења је у мањини, тако да је то на неки начин привилегована позиција!

Д.Зечевић