КАТАРИНА ИВАНОВИЋ – прва академска сликарка

На данашњи дан 1811. године у мађарском Веспрему у добростојећој породици Ивановић рођена је Катарина Ивановић, прва жена која је завршила Уметничку академију у Бечу и прва пуноправна чланица Српског ученог друштва (данас САНУ). Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи богатог трговца Ђорђа Станковића у Пешти, у атељеу Јожефа Пешког. Катаринино школовање касније је помагала и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је и омогућила да учи у Бечу у Уметничкој академији, где жене тада нису имале приступ. Иначе, опус Катарине Ивановић укључује тридесет и осам слика, те неколико цртежа и скица. А била је и прва жена која је у нашој уметничкој историји насликала неку историјску композицију и портрет друге жене.

Катарина је детињство провела у Столном Београду у малој српској заједници. Будила се са осмехом и свако јутро трчала ка штафелају и стварала чаролију збуњујући одрасли свет, како тако малена уме да наслика тако величанствене имагинације. Васпитана у духу тог времена, била је тиха и уздржана, послушна и смерна. Но, отац јој је, ипак био визионар и одлучио је да ће је послати у свет. И тако после безбрижног детињства у Стоном Београду, сви Катаринини снови су се преселили у Пешту, где је сликарство почела да учи захваљујући подршци и новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића (једног од оснивача Матице српске), у атељеу Јожефа Пешког, а где је настао и њен први познати сликарски рад – Аутопортрет.

Катарина је била очарана светом који јој се отварао на платну. После студија у Бечу, сликарска авантура за њу је тек почела. Обилазила је Италију, Француску и Холандију, а потом уписује Академију у Минхену, где студира скоро две године историјско сликарство. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где је једно време и живела.  Школовање је завршила 1845. године, након чега је дошла у Београд. Катарина која је била мађионичар са четкицом и палетом боја у рукама у Србији је била непозната и непризната. Штовише, у Београду јој нису опраштали то што је српски језик говорила са акцентом. Оспоравали су њено родољубље, јер је била само жена са српским именом и европском адресом. Чак и онда када се појавила са монументалним делом Освајање Београда 1806., које се сматра тријумфалним почетком историјског сликарства у Србији, оспорили су је.

Била је то њена дуга трка са препонама конзервативног 19. века. Катарина је покушала да отопи сва та неприступачна срца, дошла је у Београд умивена надом, а напустила га је окупана разочарањима. Нису је прихватили.  И тако после неочекивано хладног пријема, 1846. године одлази у Загреб и Хрватску где је провела извесно време. Затим на позив Срба одлази у Београд и тек касније, два насликана портрета кнегиње Персиде, супруге Александра Карађорђевића, добила су аплауз. Но, рекли су јој да не знају где би могли да је запосле, када се окренула и 1848. године погнуте главе вратила у Стони Београд.

Но, грешка је на крају, ипак исправљена и Катарина је прихватила извињење. Године 1876. ушетала је у Српско учено друштво као почасни члан и прва Српкиња са тако високим националним признањем. Разнежено је стајала и говорла: „Ово је за мене најлепше, најблагородније одликовање. За жену у овом добу још нечувено.“ И тако је Катарина у једном моменту заборавила сва прохујала непризнавања. Широкогрудна као и увек, преостали опус је поклонила Српском ученом друштву. До 1880. године, Народни музеј у Београду постао је дом двадесет и четири слике Катарине Ивановић, а сликарка је приложила и 1000 форинти за оснивање фонда са њеним именом. „Надам се да ће Срби одати пошту мојим делима и да ће ме држати у своме спомену“, записала је.

Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио стихове песме „Троје-сестарство“ која је исте године штампана у Лајпцигу. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортрет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти. Катарина се никада није удавала, а позната је њена велика неприкривена наклоност према много старијем “Сарајлији”.

Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе. Њен уметнички израз превасходно се огледа у академском класицизму, портретима и мртвој природи.

Међу њена најпознатија дела спадају: Аутопортрет, Портрет младог мушкарца, Грожђе са корпом, Српски Хомер (цртеж 1839), Портрет Симе Милутиновића Сарајлије (1840), Италијански виноградар . После 1846. године Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић, Портрет војводе Стевана Книћанина, Деца Павла Станишића, Београђанка, Млади Данић, Дечак са соколом, Освајање Београда (1845.)…

Катарина Ивановић преминула је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године, а на иницијативу Друштва пријатеља Народног музеја, скоро век касније њени посмртни остаци су пренети у Београд.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018. и књига Миодраг Јовановић: Три века српског сликарства, Београд: Дерета, 2009.

Фото насловна:

Катарина Ивановић, извор: Преузета из књиге Миодраг Јовановић: Три века српског сликарства, Београд: Дерета, 2009.