МАНАСТИР КРКА, богата ризница и библиотека

Најважнија светиња српског народа у Далмацији, без икакве сумње, јесте манастир Крка. Утолико је њено порекло, старост, напокон и читава историја одавно била предмет широких интересовања чије решавање никада није било лишено идеолошке позадине. Први истраживачи и писци наслућивали су средњовековно порекло манастира Крка те су признавали да за те тврдње не постоје историјске чињенице, све до почетка XX века када је епископ Никодим Милаш у својим радовима недвосмислено исказао став да је манастир Крка ктиторско дело Јелене Шубић, сестре цара Душана, удате за брибирског великаша Младена Шубића.

Досадашња, још увек само фрагментарна археолошка истраживања дају наслутити континуитет култног места још од праисторије, наиме, споменуто је да је можда у античко доба то било место Митраистичког култа, а и посвета храма св арх. Михајлу по правилу супституише духовне капацитете светиње подигнуте над пећином.

Библиотечки фонд манастира Крка је садржајно сложена целина чији хронолошки распон сеже од најранијих ћириличких рукописа попут Мокропољског јеванђеља из треће четвртине XIII века, светогорских рукописа попут Патерика из 1346, преко размерно великог броја рукописа, посебно минеја насталих највероватније у самој манастирском скрипторијуму, првих српских инкунабула – два примерка Цетињског октоиха из 1494, бираних наслова насталих у штампарији Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца насталих почетком XVI века, дела првих српских штампара попут Стефана од Скадра и Јеролима Загуровића. Готово по клишеу се могу пратити издања настала по штампању Стематографије Христифора Жефаровића 1742, преко Римничког Србљака из 1761, па до касних Рајићевих и Стојковићевих издања. Енормно је велики фонд руских боголужбених и богословских штампаних књига насталих од XVI до XIX века који је надопуњавао сталну глад за књигом и просветом. Томе у прилог осим сачуваног фонда књига говори и стална потреба братства манастира Крка да у оквиру властитих материјални моћи организује рад богословске школе, чији замеци сежу још у 1614. годину. Све су то биле околности који су манастир Крка издигли над остале манастире у Далмацији, а њене управитеље учиниле народним првацима који су, поред пастирских, много пута имали изразито друштвене функције у представничким телима власти. Тиме је изграђен њен престиж чији ехо одјекује и до данашњих дана.

Унутрашњост храма од почетка XVIII века краси иконостас са преко четрдесетак икона. Међутим, и он је еволуирао од најстаријих времена до данас, иако својом иконографском интенцијом само подстиче култ Богородице постављене у сам центар. На ободу те значајне иконе високих ликовних вредности убачене у дуборезни, позлаћени рам, нађен је грчки запис који спомиње ктитора, извесног Георгија, тавуларијума (јавног бележника) са острва Митилена који се, ако је правилно прочитан и протумачен, датира у 1422 годину. Најстарија олтарска преграда вероватно је садржавала само две иконе, Христа Пантократора и Богородицу Никопеју по стилу настале вероватно у XV или XVI веку, иако обе на себи имају записе крчког архимандрита Саватија Васиљевића из 1795; њима су следиле четири престоне иконе с краја XVI века итало-критског порекла.

Иконописно благо манастира Крка је многобројно, хронолошки слојевито и стилски врло разнолико, репрезентативна целина која оличава све појаве, школе и правце дуговеке историје религиозног сликарства на тлу Далмације. У вишевековном трајању манастир је стекао и солидну збирку богослужбених предмета од којих су најбројнији они настали у Венецији, углавном  према узусима барокне епохе. По том естеском обрасцу су набављени махом сребрени путири, дискоси, свећњаци, кандила, кадионице, док су крстови, панагије традиционалније изведбе углавном дела мајстора из континента, Босне, Херцеговине и Србије.

%d blogeri kao ovaj: