МАНАСТИР ЛЕПАВИНА

У манастире као духовна средишта, где се Богу непрестано узносе молитве, људи од давнина долазе по помоћ. За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира још са почетка 16. века и дело је непознатог аутора. По стилу, иначе припада итало-критској школи. А икони се са разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи, јер и сама њена судбина је чудесна.

Чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске 

Наиме, 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање. Торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама био је скоро потпуно уништен. Но, икона Богородице је чудом Божјим остала неоштећена и нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу!

После рата се дуго није знало где се налази икона Богородице. Тек 1967. године, по милости Божјој, на тавану Загребачке митрополије пронашао ју је о. Симеон Сакуљ, у то време настојатељ манастира Лепавине. Била је затим предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године.

Управо је тога дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом. И у данашње време, исто као у прошлости, Пресвета Богородица преко своје чудотворне иконе Лепавинске милостиво сеје љубав, духовну радост и мир. Многе су се сузе жалоснице тако претвориле у сузе радоснице после молитве њој упућене у манастиру Лепавини.

Изградња и живот манастира Лепавина

А манастир, иако сакривен у малој долини и утопљен у ненарушени природни крајолик, далеко од светске ужурбаности, са својом је светињом преживљавао бројне успоне и падове које су доносиле историјске промене. Сам манастир Лепавина, по казивању једног старог лепавинског хроничара, је подигнут око 1550. године и то убрзо након формирања првих српских насеља у Горњој Славонији (северној Хрватској). У хроници се тако вели да га је основао монах из манастира Хиландара пореклом из Херцеговине – Јефрем Вукодабовић, који је склањајући се испред Турака, криомице дошао у овај крај.

Чувши за њега, и два калуђера из Босне дошла су к њему и са њим се удружише. Видели су да је околина плодна, па су позвали и народ из Босне, те се за кратко време опустела околина испуни новопридошлим Србима. И тако су уз њихову помоћ, калуђери почели да крче земљу и граде манастир. За кратко време саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.

Но, чувши за то, Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године напали су манастир под водством Зареп-аге Алије и спалили га. Ипак, потреба за манастиром као духовним центром досељених Срба, није се гасила. И тако 1598. године долази јеромонах Григорије, такође постриженик манастира Хиландара, са још два калуђера из манастира Милешеве, те са околним народом почиње обнова манастира. Обнова је текла доста споро, што због несигурних времена, а и због скромних средстава.

 Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије (Статуа Валацхорум) и постали важан фактор у обрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године – стварају се услови за градњу манастира у правом смислу речи. А већ следеће године, под руководством архимандрита Висариона, почиње темељна обнова и изградња, која је упркос многобројним тешкоћама завршена 1642. године.

Манастиру је  септембра 1642. године барон Иван Галер потврдио  право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесвећана. Исто то су нарочитим писмима учинили и барон Жигмунд Ајбеславд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем, Блажом Пејашиновићем и војводом Радованом и др. Живот манастира тако је коначно осигуран и од тада почиње у пуном замаху његова верска, просветна и културно-историјска улога у животу наших Крајишника.

Саграђена је и данашња манастирска црква 

Половином 18. века саграђена је данашња манастирска црква. Градњом је руководио архимандрит Никифор. Довршену је цркву осветио 25. марта 1753. године костајничко-зринопољски епископ Арсеније Теофановић, који је готово стално боравио у Северину. Иако црква споља има особине барока, у унутрашњој конструкцији сачувала је доста елемената старог српско-византијског стила. Касније је црква дотеривана и улепшавана, а нарочиту вредност је добила 1775. године, кад је за њу уметнички иконостас, који је коштао 2375 форинти у сребру,  израдио један од најбољих сликара раног српског барока, Јован Четиревић Грабован.

Тај рад је углавном финансирао фелдмаршаллајтнан Михаил Микашиновић, у чији спомен је под иконом светог Јована Крститеља био извајан његов грб са натписом: Михаил Микашиновић  г. фелдм. лаит. Био је то један од најбољих Грабованових иконостаса. Нажалост, тај је иконостас страдао у бомбардовању 1943. године, а сачувале су се само три иконе: Успења Богородице, Богојављање и Духови, а и од њих су две биле веома оштећене. Ипак, оне говоре о високим уметничким квалитетама тог иконостаса. 

Но, икона је остало и из ранијих времена, а то су иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене 1647. године  у Лепавини. Осим иконографских споменика, нарочиту вредност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије тако спадају два четверојеванђеља из 13. и 14. века од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лепим иницијалима. 

Мaнастир Лепавина задовољaвa верске и културне потребе Срба

Заправо, манастир Лепавина се може похвалити не само као чувар донетих књига, јер оне су у  њему и писане, преписиване и понављане. Друкчије није могло ни бити кад је манастир морао да задовољи верске и културне потребе Срба. А ту је била и школа не само за образовање манастирског подмлатка, него и свештеничког уопште, као и оних младића који су стекавши у њему писменост и основна звања одлазили у војну службу или продужавали школовање у Бечу, Пешти и другде.

Лепавински калуђери вршили су парохијске дужности и по околним градовима Копривници, Вараждину, Крижевцима, Канижи, Леграду и Загребу, као и свагде онде где су се налазиле омање православне колоније које су себи образовале богомоље. Наравно, све је то високо подигло углед манастира и осигурало његово издржавање кроз читав 19. век. Трговци и грађани града Вараждина тако су на пример, 1824. године  даровали камени крст, на којем пише: „При Хегумену Константину Андреевицху овај свети криx полег Манастира Лепавина Здицхи дал је Тома Георгиевицх, Терг(овац) y пук(овнии) Bарасд(инсзкој) Којага y Тела при овом с(ветом) Монастиру леxе, којему За дусху препоруцхујем. О! Путницхе! Отецз насх Змолити. Месеза Новембра 1га дана, 1824.“

Значај митрополита Јована Павловића за Манастир 

Велико страдање манастир је доживео, као што смо већ рекли, за време Другог светског рата, кад је био бомбардован 27. октобра 1943. године. Тада су црква и конак били тешко оштећени. Иконостас и црквени намештај су изгорели, као и већи део богате манастирске библиотеке. А после рата је уследио нови ударац јер комунистичка власт му је аграрном реформом одузела скоро сву земљу, што се тешко одразило на манастирску економију и створило велике потешкоће у обнови.

Међутим, доласком Његовог Високопреосвештенства митрополита Јована Павловића на Епархију загребачку, 12. августа 1977. године, манастир Лепавина постепено враћа свој некадашњи сјај и значај. Сама обнова манастирског храма почела је 1978. године постављањем бакарног покрова, а затим се приступило обнови источног дела манастирског конака и господарских зграда. Обновљена је и гробљанска капела.

Но, помоћ је стигла и са неочекиване стране. Светски савет цркава, Евангелски омладински део из Виртенберга и верници Евангелистичке цркве из Штутгарта на челу са сестром Урсулом изразили су жељу да учествују у обнови манастира, а што им је Високопреосвећени омогућио. И тако су радови на обнови западног дела конака, порушеног 1943. године, почели 1986., али рат који избија 1991. спречио их је да своју жељу спроведу до краја. Одгодили су њено остварење за нека боља времена. 

Данас манастирско братство издаје часопис „Пут, Истина и Живот“, којим настоји да врати веру у душе парохијана и свих оних који траже истински духовни живот. Стога, иако очито без континуитета деловања, манастир Лепавина представља једну од најзападнијих организацијских језгри Српске православне Цркве између Јадранског мора и ријеке Драве.

Извор: Делови текста преузети су из публикација Чуда Пресвете Богородице Лепавинске, уредник Василије Србљан, Соколовац: Манастир Лепавина, 2000. и Хрвоје Петрић, Филип Шкиљан: Из повијести Срба копривничко-крижевачке жупаније – од првих досељавања до данашњих дана, Загреб: Графоцентар д.о.о., 2019.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремнe за посудбу су публикације Чуда Пресвете Богородице Лепавинске, уредник Василије Србљан, Соколовац: Манастир Лепавина, 2000. и Хрвоје Петрић, Филип Шкиљан: Из повијести Срба копривничко-крижевачке жупаније – од првих досељавања до данашњих дана, Загреб: Графоцентар д.о.о., 2019.

Фото насловна:
Манастир Лепавина, извор: Хрвоје Петрић, Филип Шкиљан: Из повијести Срба копривничко-крижевачке жупаније – од првих досељавања до данашњих дана, Загреб: Графоцентар д.о.о., 2019.

%d blogeri kao ovaj: