МАНАСТИР МАРЧА – луч српске народне просвјете

„На темељу суставног истраживања повијесних извора и документације везане уз повијест развоја школства, просвјете и опћенито духовног живота Срба у Хрватској, може се устврдити да су се непосредно по доласку српског живља у хрватске крајеве почеле оснивати и установе које су се бавиле његовим просвјећивањем и његовањем српског културног насљеђа. Прве установе таквог типа на територију данашње Републике Хрватске јављају се под окриљем Православне цркве већ крајем друге половице шеснаестог и почетком седамнаестог стољећа.“

 А ту се посебно истиче Славонија у коју се управо током друге половине 16. вијека доселио значајан број Срба из славонских подручја која су тада била под турском влашћу. Православно свештенство је стигло са њима и увелике преузело скрб не само у домени њиховог вјерског, него и просвјетног и опћенито друштвеног живота. Досељeни Срби су тако, управо на подручју Славоније утемељили своје прво просвјетно и духовно средиште у новој домовини Хрватској. Наравно, био је то манастир Марча.

Добио је име по шумовитом брду Марчи испод кога се налазио, био је манастир Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве из 16. вијека. Манастир није сачуван, постојао је до 1739. године. Но, у малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града постоји данас сасвим мала капелица која је саграђена 1925. године на црквишту некадашњег манастира Марче.

И баш ту гд‌је стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве. А темељи старе манастирске цркве назиру се и на сјеверној и западној страни. На мјесту некадашње припрате виде се тако два улекнућа и кад се на тим мјестима јаче удари ногом, под земљом тутњи, што потврђује да је вјероватна народна претпоставка да су то гробови марчанских владика.

Хисторија настанка и д‌јеловања манастира

Кад говоримо о манастиру Марчa као првом вјерском, просвјетном и културном средишту славонских Срба, треба истаћи да везано за његов настанак и д‌јеловање постоје у појединим хисторијским изворима и у појединих аутора, који су се бавили његовим проучавањем, различита тумачења и информације.

Тако се, на примјер у „Повијести школства и педагогије у Хрватској“налази податак да су манастир Марча код Чазме, која се тада налазила у Вараждинском генералату, 1597. године утемељили Срби досељеници из турског дијела Славоније. Такође, се наводи да су у манастиру српски калуђери преписивали књиге и поучавали српску д‌јецу црквенословенском језику и молитвама. А та иста д‌јеца учила су читати из часловца и псалтира  и писала по крушковим дашчицама пресвученим воском.

И Александра Сања Лазаревић у свом прилогу „Манастир Марча – Континуитет злехуде судбине“ који је објављен у часопису Просвјета бр.21/22 од октобра 1996. године наводи да је српски православни манастир Марча крајем 16. вијека постао право духовно средиште Срба и да је утемељен у селу Стара Марча код Иванић Града.

Но, ту је и српско народно предање по којем је марчански манастир основао митрополит Гаврило Аврамовић, који је бјежећи пред Турцима, између 1578. и 1588. године дошао у тај део Славоније са седамдесет калуђера и ту саградио дрвену црквицу, касније манастир који је био сједиште новоосноване Марчанске епархије. Иначе, црквицу су након Аврамовића преузели његови насљедници епископи који су се бринули за просвјећивање и духовни живот Срба, те ширење православља у том д‌јелу Славоније.

А велечасни Никола Н. Кекић у прилогу објављеном под насловом „Марчанска гркокатоличка епархија“ објављеном у Зборнику „900 Ivanicha“ од 1994. године, близак је стајалишту по којем се тек почетком 17. вијека у Марчи (која је била у посједу редовника ивановаца) налази скупина калуђера на челу са њиховим архимандритом Симеоном Вратањом. Иначе, њега је за епископа Угарске, Славоније и Хрватске 1607. године посветио коринтски епископ Козма, док га је за епископа „в области западних стран, Вретанија глагољу“ потврдио пећки патријарх Јован. Отуда му и назив Вратања. Посебно присне контакте са марчанским монасима и епископом Симеоном успоставио је жупник Дубровић који их је постепено подржавао да прихвате стајалиште о потреби успоставе јединства са Католичком црквом.

По изријеку влч. Н. Н. Кекића то се и догодило након писма којим се бискуп Домитровић обратио Симеону Вратањи и српским народним војводама. Они су, наиме 24. марта 1611. године прихватили ту иницијативу и на скупу у Марчи позитивно се очитовали о успостави јединства са Католичком црквом. Папа је Симеона признао за „правога епископа вјерника грчког обреда у Угарској, Славонији, Хрватској и на крајњим границама Крањске“. Исте те 1611. године, папа је њему и његовим насљедницима подарио титулу опата марчанског манастира и уз то, манастирском посједу придодао земљиште које је некада припадало Цркви Свих светих.ž

Владика Предојевић промовира марчански манастир као српско просвјетно и културно средиште

Такође, треба рећи да је након абдикације остарјелог владике Симеона, а на приједлог монаха и народних војвода , цар Фернинанд II за марчанског владику именовао игумана марчанског Максима Предојевића. Њега је 1630. године пећки патријарх Пајсије именовао епископом вретанијским. Но, владика Предојевић није баш био у најбољим односима са загребачким бискупом Бенедиктом Винковићем, јер није отишао папи на посвету и потврду. Међутим, овај владика је током свог дванаестогодишњег мандата предано радио на промичби манастира Марче као српског просвјетног и културног средишта.

Важно је, такође рећи да је у то доба, захваљујући повластици коју је крајишницима додијелио својим декретом „Статута Valachorum“ car Фердинанд II, марчански манастир, уз просвјетни и духовни, постао и политички центар Срба, посебно оних у Славонији. Након Максима Предојевића владичанство је преузео марчански монах Габријел Предојевић којег је на приједлог самих марчанских монаха и српских народних челника на ту дужност именовао цар Фердинанд III, али да му у Риму папа да посвету и потврду. Но, владика Габријел није добио нити потврду, нити посвету јер се прије именовања за марчанског бискупа упокојио.  

Њега је наслиједио епископ бивши архимандрит манастира у Гомирју Василије Предојевић којег је на то мјесто именовао цар Фердинанд са титулом „Свиднички“. Предојевић је присегао на послушност папи Иноценту X. , али потврду титуле није дочекао све до свог упокојења 1648. године. А владику Габријела је затим као марчински епископ наслиједио Сава Станиславић који је као и његов претходник присегао на вјерност папи Inocentu X. с тим да га се због отезања потврде назива „Свиднички“, а за епископа га је посветио пећки патријарх. Такође, треба рећи да за владиковања ова три насљедника владике Максима Предојевића, није дошло до напредовања манастира Марче као српског просвјетног и духовног средишта, како у Славонији, тако и у Хрватској. Наиме, вријеме је утрошено више на регулирање односа са Католичком црквом и Светом Столицом, него на духовни и просвјетни рад.

Затим је након неке врсте борбе за марчанско владичанство, на крају цар Леополд именовао Габријела Мијакића титулом „Свиднички“, а за чије се именовање залагао и Петар Зрински. Но, несретног Мијакића, који је због наводног суд‌јеловања у Уроти зринско-франкопанској због чега је и осуђен на дугогодишњу робију, те је умро у затвору у шлеском мјесту Глаз, на марчанском владичанском пријестољу наслиједио је 1671. године Павао Зорчић. Он је, међутим врло брзо морао напустити Марчу због сукоба са тамошњим монасима. Али ни Павлов брат, Марко Зорчић није боље примљен од стране марчанских монаха и то највише зато што није био монах, већ свјетовни свештеник.

Марчанског архимандрита Изаију Поповића подржали и монаси у манастирима Лепавина и Гомирје

Но, за разлику од Марка Зорчића, 1689. године сви монаси су прихватили његовог насљедника марчанског архимандрита Изаију Поповића, којег су осим монаха из Марче подржавали и монаси из српских манастира у Лепавини и Гомирју, уз препоруку и загребачког бискупа Александра Микулића. А управо за владичанства Изаије Поповића стигао је велики број Срба и православних свештеника на челу са пећким патријархом Арсенијем III Чернојевићем. Њему је цар Леополд 21. августа 1690. године дао дозволу да посјети у Угарској и Хрватској све жупе, монахе и свештенике православног обреда.

Након владике И. Поповића носили су редом марчанско владичанство: Габријел Турчиновић, Гргур Југовић, Рафаел Марковић, Гргур Вучинић, Силвестар Ивановић, Теофил Пашић, те Габриел Палковић. Важно је рећи да су све ове владике имале утјецаја на д‌јеловање манастира Марча и марчанске епархије. Ипак, се кључни моменат за настанак овог средишта, изворишта и расадника просвјетног, духовног и културног живота Срба у Славонији, па и у Хрватској, догодио за владичанства Теофила Пашића (1738.-1746.). Наиме, 28. јуна 1739. године сљедбеници и присташе владике Симеона Филиповића запалили су и манастир и цркву Св. Михаела Арханђела.

Након паљевине и насилног заузимања Марче од стране присташа и сљедбеника владике Филиповића који је настојао марчански манастир вратити у окриље православља, покренут је судски процес током којег је Филиповић завршио у бјеловарском затвору, гд‌је се 1743. године и упокојио. А након што је владика Габријел Палковић (1751.-1759.) успио испословати да се Марча поново врати унијатима, те да православни монаси напусте Марчу, царица Марија Терезија је 1756. године Марчу предала пијаристичким редовницима и 1. јула те исте године марчанске монахе преселила у Пресеку крај Крижеваца.

И на крају треба рећи да иако је манастир Марча „неславно“ завршио своју мисију, остао је записан као прво право духовно, културно и просвјетно средиште Срба, не само у Славонији, него и у Хрватској. 

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге  Иван Јуришић-Милан Матијевић-Горан Никић: Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. године, уредник Чедомир Вишњић, Загреб: СКД „Просвјета“, 2005. Издано уз финанцијску помоћ Савјета за националне мањине Владе Републике Хрватске, те књиге Др Душан Кашић: Српски манастири у Хрватској и Славонији, Београд.  

У Просвјетиној Централној библиотеци-Средишњој књижници Срба у РХ спремне за посудбу су књиге: Златко Куделић: Марчанска бискупија – Хабсбурговци, православље и црквена унија у Хрватско-славонској војној крајини (1611.-1755.), Загреб: Хрватски институт за повијест, 2007., те Др Душан Кашић: Српски манастири у Хрватској и Славонији, Београд. 

Фото насловна:

Манастир Марча, цртеж А. Маргетинца из 1895. по “нацрту” из 1775. године, преузета са насловнице књиге Златка Куделића: Марчанска бискупија, Загреб: Хрватски институт за повијест, 2007.