МАЈКА ЈЕВРОСИМА – култ националног поштења
Јелена (Аљена) Мрњавчевић жена српског краља Вукашина Мрњавчевића, мајка Марка Краљевића, у народу упамћена као Јевросима, замонашила се после Маричке битке као монахиња Јелисаветa. Протекли су векови, а речи мајке Јевросиме одзвањају као звук звона са древних српских манастира. Одолевају временима као какав гранитни споменик, у који је уклесала поруку сину: Боље је изгубити главу, него огрешити душу! У српској народној поезији, лик мајке Јевросиме је стога оличење морала, правичности и хришћанских вредности.
Мајка Марка Краљевића, Јевросима једна је од најузвишенијих женских ликова у српској историји, мајка над мајкама. Јер реч је о оној која ставља морал изнад живота рођеног детета. Наиме, историја је памти као сестру војводе Момчила и као жену краља Вукашина, који се са братом Угљешом закрвио око престола после слома Душановог царства.
Иначе, Мрњачевићи, српска властеоска породица и владарска династија јавља се у изворима од времена цара Душана, па до почетка 15. века. Но, под тим именом није позната из тог времена, него из познијих извора, од времена дубровачког историчара Мавра Орбина у чијем делу налазимо прве трагове забележене народне традиције. По Орбину они воде порекло из далматинског залеђа. Он каже да је њихов отац био неки осиромашени властелин Мрњава или Мрња из Ливна, који се затим преселио код Благаја на Неретви. Одатле га је цар Душан позвао себи на двор.
И вратимо ли се историјским чињеницама, након слома Душановог царства, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић не признају младог Уроша, јединог царевог сина за наследника. Позивају тада Марка „ученог и од цара признатог писара“, да преломи, на коме ће останути царство. Јевросима тада испраћа на пут сина и говори: „Немој, сине говорити криво. Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Немој, сине, огрешити душу. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. И тако је Марко уз мајчин савет, као завет, преломио – царство припада Урошу, царевићу. Од тада, па све до данас, Мајка Јевросима је култ националног поштења. А њена порука је поука највеће моралне вредности.
Јелена Мрњавчевић удала се за краљa Вукашинa пре но што је он постао краљ и савладар цара Стефана Уроша 1365 године. А кад је Вукашин издавао своју повељу Дубровчанима априла 1370. године, поменуо је поред своје жене и два сина, Марка и Андријаша. Касније су имали још два сина: Дмитра и Иваниша, и две кћери Оливеру и Милицу.
И мада је Јевросимина улога у времену у којем ју је изнедрила песма епизодна, истина и правда су за ову мајку изнад свих појединачних интереса, породичних обавеза и сопственог живота. Њена порука је врховни морални принцип који ће бити инспирација песницима и приповедачима у многим временима. Тако је на једном предавању у Новом Саду, 1868. године, Лаза Костић казао: „Чувена порука Мајке Јевросиме мора да живи у свима нама. Да буде у нама на сваком нашем путу. Ми владаоци речи, дужни смо да о њој пишемо и говоримо, као доказу високоморалне свести српског народа.“
Милан Будисављевић је, на пример крајем 19. века, по узору на Јевросиму исписао своје „Таласе“, у којима је мајка врховни ауторитет. Једино се њој не противуречи. А Лаза Костић и Пера Сегединац су је, такође узвисили. Писали су да је Јевросима благи, земаљски анђео. Лаза Лазаревић у приповеци „Ветар“ каже: „Како су биле велике наше матере. Имале су чврсте, просте принципе, као Јевросима. Није било никаквог питања ни задатка, а да га оне одмах и лако нису решавале. Над апсолутном тешкоћом уздизале су се својим високим и истински религиозним осећањем.“
Јевросима је начело о којој је у својим беседама, а посебно у сусретима са ђацима, неретко спомињао и патријарх Павле. Подсећао је на њен завет сину… Боље је изгубити главу, него огрешити душу!
А Јевросима се, после погибије мужа, краља Вукашина, у Маричкој бици 1371. године, замонашила као монахиња Јелисавета. Није прихватила позив сина, краљевића Марка, да живот настави на двору. Отишла је у манастир, његову задужбину код Прилепа. Жеља јој је била да „отрпи оно што је у срцу носила“. Остало је тако забележено да је она монахињи Јефимији, жени њеног девера Угљеше, даровала црвено платно на коме је монахиња позлаћеним концем извезла чувену песму „Похвала кнезу Лазару“. Монахиња Јелисавета упокојила се после 1389. године.
Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију : Изузетне Српкиње, Београд: Новости, 2018.
Фото насловна:
Мајка Јевросима, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију : Изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић), Београд: Новости, 2018.
