МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ – владарка изузетне мудрости, монахиња

Била је највољенија српска кнегиња, блага када треба, оштра где мора. Изузетног ума, мудра као Одисеј чија је дела тешко изрећи. Узвишена и обична. Пожртвована мајка осморо деце и достојна супруга великог кнеза Лазара, која није имала право да оплакује смрт вољеног човека нити одлазак најмлађе ћерке у турски харем. Судбину народа је увек стављала изнад личне среће. Кнегиња која је пред смрт примила и највиши степен монашког завета и постала Јефронисија. Имала је не само владарских вештина, већ и дара за књижевност. Управо су нека њена дела, попут Молитве матере, била потврда њених списатељских моћи и које би се сигурно више разоткриле да јој је живот био једноставнији. Али није, бура је стално дувала на њено копно. Стога, је била једна од најзначајнијих личности и државника позног средњег века као и важан писац.

Милица је рођена око 1335. године у Душановом царству, као потомак славних Немањића и ћерка кнеза Вратка, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Око 1353. године Милица која се школовала на царском двору и била девојка украшена највишим врлинама, удала се за Лазара Хребељановића. Као мајка пет ћерки и три сина била је достојни пратилац Лазара, кнеза Рашке који је своју престоницу смјестио у богати Крушевац.

Но, жила куцавица њиховог дома је била библиотека у којој су се дружили врсни преводиоци и преписивачи. Међу књигама у библиотеци, стасавала су и Миличина и Лазарева деца која су могла да уче и уживају у представама путујућих глумаца и музичара. Стварност наше јунакиње заиста је подсећала на бајке у којима су кнез и кнегиња живели срећно до краја живота, али није било тако. Косовска битка 1389. године је заувек раздвојила супружнике. А Милица је тада морала да буде изнад смрти супруга Лазара, јер се суморни облак надвио над земљом.

У тешким временима после погибије кнеза Лазара, будући су Миличини синови још били деца, морала је она да управља државом. Сада је Милица била владарка, дакле државничке одлуке су биле у рукама једне жене, мајке и удовице. Несаломљива и упорна, успела је у својој потрази за Лазаревим телом и његове мошти пренела у манастир Равницу. А пунолетство сина Стефана Лазаревића дочекала је као тренутак да се повуче са власти и замонаши под именом Евгенија.

 Бавила се и дипломатском делатношћу, те је заједно  са монахињом Јефимијом 1398. године  ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере добила благослов да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану. Данас су оне у румунском граду Јаши.

Обожавана српска владарка упокојила се 11. новембра 1405. године у манастиру Љубостиња. Остала је легенда да је храм посвећен Успењу Богородице, а Милица Хребељановић подигла га је на месту на којем се први пут срела са својим Лазаром. Зато је и име задужбине у којој је сахрањена сликовита асоцијација на љубав.

 Двадесетак година после њене смрти, њена мудрост се и даље памтила. Монахиња Евгенија је чак и после замонашења и даље била стуб. Иако монахиња, за Дубровчане она је била: „Госпођа кнегиња Милица”, „госпођа покојног кнеза Лазара”, „госпођа кнегиња Рашке”, „кнегиња Склавоније”, „госпођа новобрдска кнегиња”.

 На крају, такође треба рећи да се у друштво српских књижевница средњег века убрајају монахиња Јефимија и Јелена Балшић, ћерка кнегиње Милице. Но, њима треба придодати и кнегињу Милицу. Јефимија је утицала на васпитање деце кнеза Лазара и кнегиње Милице, али је и сама кнегиња могла да негује њихов књижевни дар.

Иначе, у народном предању кнез Лазар се често назива царем пошто је био највећи обласни господар и наследник цара Уроша. У складу са тим се и Милица често назива царица Милица. По њој се зове ОШ „Кнегиња Милица“ Нови Београд.

Фото насловна:

Милица Хребељановић, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.