МИНА КАРАЂИЋ ВУКОМАНОВИЋ – сликарка, књижевница, преводилац

Пре тачно стодеведесет и шест година на данашњи дан је у Бечу рођена Вукова ћерка Мина Вилхемина Карађић. Била је очева миљеница, понос и десна рука. Но, никада није желела да је други хвале само зато што је ћерка Вука Стефановића Карађића, реформатора српског језика. Лично је желела да је свет памти као Мину Карађић. И када је у Берлину штампан њен први превод српских народних приповедака, са предговором Јакова Грима, космос јој је поручио да је успела. Мини је посвећена и једна од најпознатијих песама Бранка Радичевића  „Певам дању, певам ноћу”. Њено сликарско дело чини око педесет радова.  

Рођена је 1828. године у Бечу, родном граду њене мајке Ане Марије Краус, била је седмо од тринаестеро деце. Но, детињство су преживели само Мина и брат јој Димитрије. Минка, како ју је отац нежно дозивао, била је борац од малена. Живот јој је стално приређивао нове и нове препреке које је морала да прескочи. Није била сама у томе јер јој је родитељска љубав увек била сигурна лука и заклон од ветра и олује. Минка је била заљубљена у музику, свирала је клавир, говорила четири језика, а на платну „оживљавала“ јунаке народних песама и лако стварала портрете случајних пролазника.

Сви су говорили да Минин сликарски таленат заслужује да се развија у најбољим школама, али Вук није успео да добије стипендију да се његова ћерка усавршава у иностранству. Тако је Мина сликарство учила у Бечу, копирала по галеријама у Бечу, Венецији, Берлину и Дресдену путујући са оцем. У почетку је радила оловком и акварелом, а затим прелази на уљене боје. Заправо, њено сликарство можемо поделити на два издвојена раздобља; где је прво под утицајем познога грађанског класицизма. У ту би групу свакако ушао њен аутопортрет, изведен са добрим познавањем заната, нарочито моделовања. Затим ту је и портрет Вукова сина Димитрија, као и портретни цртеж Симе Милутиновића Сарајлије, а можда и два већа портрета Вука и његове жене. У другом раздобљу под утицајем романтизма, Мина ради светлим, углавном топлим бојама. Ту би ушле две веће фигуре Црногораца (по И. Кукуљевићу неки Влаховић и Иван Раков; док други мисле да је тај млади мушкарац Бранко Радичевић) и Девојка сa виновом лозом.

Иначе, о Минином образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца. Тако да од 1843. године почиње да пише поезију и прозу, али и да преводи српске народне умотворине на немачки језик којих је било укупно хиљадудвесто. Отац ју је тиме спонтано „заразио“, а она је на ову љубав искрено и страсно одговорила. Објављене су јој и путне белешке и успомене на Бранка Радичевића. Мина је тек у позним годинама признала да је у души била и остала сликарка. Но, Мина је пре свега била брижна ћерка која је оца пратила на службеним путовањима, помагала му у преводима, сређивала списе, водила преписке са европском интелигенцијом. Углавном, чинила је све да му олакша рад, али не и на уштрб личне интелектуалне тежње.

Многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца који су чинили српску и европску умну елиту 19. века: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, Његош, кнез Михаило Обреновић, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, патријарх Јосиф Рајачић, Јакоб Грим, руски научник Срезњевски, и многи други волели су да дођу у кућу где је одрастала Мина. Јер дом Вука и Ане био је „позорница“ на којој су се одигравали узбудљиви разговори, дискутовало на разним језицима, шалило, и играло. А многи су, потајно или не скривајући, долазили само због Мине која је већ са тридесетак година ушла у  Кукуљевићев„Словник умјетниках југославенских“, недуго затимо и у Вурцбахов „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Srbi XIX века“  Андре Гавриловића.

Мина је пленила интелигенцијом и лепотом, а пажњу привлачила ставом и стилом. Јернеј Копитар ју је тако без задњих намера обожавао, Петар Петровић „његошки“ хвалио, а она се највише радовала једном госту – Бранку Радичевићу који је био решен да јој скине звезде са неба. Али Минкин отац имао је другачије планове за њу. Заправо, било му је важно да је финанцијски збрине. И тако је девојка која је могла прстом да покаже који „принц“ ће бити њен, на крају пред олтар Саборне цркве у Београду 1858. године стала са Алексом Вукомановићем. Брак са братанцем кнегиње Љубице и професором на београдском Лицеју донео јој је љубав, нежност, поштовање и сина Јанка.

А онда су кренуле смрти, Мина је изгубила најближе, чак је и сина сахранила. И једино што је тада могла је да се врати  пословима око Вукове заоставштине и да објављује његове радове у Бечу, Београду и Петрограду. Она је тај посао извршила тачно и савесно. А што су данас београдски Народни музеј и Српска Краљевска Академија пуни Вукових, тако рећи, реликвија и трофеја, заслуга је понајпре њена. И ако је живела у Бечу подоста повучено, ипак је била на неки начин средиште српскога живља, који се према њој односио са поштовањем. Својим знањем, успоменама и писменим подацима она је послужила и помогла многог српског књижевника. 

Мина је до својих вољених „отпутовала“ 1894. године, а сахрањена је свечано, као што то и доликује ћерки Вуковој, у Београду.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018. и књиге Андре Гавриловића: Знаменити Срби XIX. века, Београд: Култура, 1990.

Фото насловна:
Мина Карађић Вукомановић, извор: Преузета из књиге Андре Гавриловића: Знаменити Срби XIX. века, Београд: Култура, 1990.