МИТРОПОЛИТ АТАНАСИЈЕ ЉУБОЈЕВИЋ

У историји је митрополит Атанасије Љубојевић забележен као један од најзаслужнијих српских архијереја из раног нововјековног раздобља. Успјех његове пастирске службе на разним подручјима која су била под турском, млетачком и хабзбуршком влашћу представља трајно свједочанство о народном јединству православних Срба на Западним странама обновљене Српске патријаршије (1557-1766). Био је митрополит дабробосански, први карловачко-зринопољски и личко-крбавски владика, оснивач манастира Комоговине.

Митрополит Атанасије је рођен 1630. године у Поповом Пољу у Херцеговини. Од 1681. до 1688. године био је митрополит дабробосански, а још прије Сеобе, патријарх Арсеније му је повјерио православне Србе у Поуњу, Лици, Крбави и Сјеверној Далмацији. С обзиром да је био умјешан у дизање устанка против Турака са знатним бројем породица склонио се из Босне пред Турцима у млетачку Далмацију. Смјешта се у Равним Котарима под заштитом млетачких власти.

У Котарима затим оснива своју нову резиденцију како би се успјешније одупирао унијаћењу и очувао православље свога народа. Но, митрополит Атанасије осјећа да му је незгодно и недовољно ефикасно да управља црквом из Далмације, па свим силама покушава да пријеђе у Лику. Атанасије тако са осамдесет породица долази у Медак. Народ остаје у Лици, али је митрополит Атанасије протјеран. Патријарх Арсеније заузима се за владику Атанасија, на жалост не успијева. Када је 1695. године цар поново потврдио раније дате привилегије као и листу архијереја, Атанасија нема на списку. Ипак, те године он прелази из Далмације у Медак.

Одавде су га тадашње власти оружаном силом прогониле и прогнале натраг у Босну. Међутим, он се поново из Босне са многим породицама сели, овај пут у Банију. Тада је успио у Бечу изнудити да буде постављен 23. септембра 1668. године за првог православног епископа Карловачког генералата и Баније. У Банији je тада основао манастир Комоговину као своју резиденцију. Атанасије се из Баније залагао и успио да очува православље у Лици и Крбави, упркос сталном његовом прогањању од власти из тих подручја.

А након 7. августа 1706. године, када је Арсеније III успио осигурати јурисдикцију над православним Србима Like и Крбаве, Љубојевић себи подиже нову резиденцију у Медку. Запажен као значајна личност у српској православној цркви, било је веома важно да као представник тих Срба, учествује на српском црквеном сабору у Крушедолу. Међутим, поново је имао проблема са властима које су му чиниле велике проблеме, и противиле се његовом учешћу и настојале га спречити.

Фото насловна:
Атанасије Љубојевић, извор: Преузета из књиге Сњежана Орловић: Манастири Медак и Комоговина: први црквени центри Епархије горњокарловачке (фотографије Сњежана Орловић…и др.), Београд; Карловац: Мартирина, 2021.

Но, упркос свему томе противљењу, Љубојевић иако у годинама и готово изнемогао, ријешио је да под сваку цијену учествује и учествовао је на томе сабору јануара 1708. године. Путовао је за Крушедол уз велике ризике и потешкоће. Но, захваљујући том његовом учешћу на Крушедолском сабору, упорном раду и великој пожртвовности, учврстио је заувијек православну заједницу своје простране епархије у Хрватској.

Заправо, својом побједом на Крушедолском сабору владика Атанасије учинио је непроцијењиве услуге цркви и народу. Горња крајина црквено је прикључена Карловачкој митрополији, што је било од пресудног значаја за опстанак Српске православне цркве у овим крајевима. Иако у дубокој старости, владика Атанасије и послије Крушедолског сабора наставља са организацијом цркве. Борави тако у Комоговини, Медку и Плашком. Већ је био одредио Плашки за своје треће сједиште, те је у једној кули на бријегу изнад ријеке Дредуље уредио своје боравиште.

Али, своје уморне очи склопио је средином децембра 1712. године у дубокој старости од близу деведесет година. На жалост, не зна му се гроб. Вјероватно је умро и сахрањен у Медку. Тада у Медку није постојала црква на данашњем мјесту, па је вјероватно градњом цркве на новом мјесту у оним тешким временима његов гроб заборављен. Послије смрти владике Атанасија на црквеном сабору 1713. године Епархија је подијељена на двије епархије, карловачко-сењско-приморску и костајничко-зринопољску. Прва је обухватала подручје од ријеке Глине до Косиња преко Велебита до мора. Друга подручје са десне стране Глине све до Купе и Саве. Но, 1749. године извршена је промјена, те је Лика са Крбавом припала карловачко-сењско-приморском владичанству, а костајничко-зринопољском припојен је дио тако званог Сјеверног владичанства које је основано 1734. год. и убрзо укинуто. Године 1771.  укинуто је костајничко-зринопољско владичанство и од тада читаво подручје Горње крајине припада Епархији горњокарловачкој.