Održana Regionalna škola manjinskih prava
20. 9. 2024.U Glini obilježeno 80 godina SKD “Prosvjete”
8. 10. 2024.Када је монахиња Јефимија извезла „Похвалу кнезу Лазару“ на покрову погинулом владару, само су античка Грчка и Византија имале књижевнице. Европа је са њом добила ново женско перо. Иако је монахиња Јефимија оставила само три записа, њени стихови без икакве конкуренције представљају узорке најлепших бисера српске средњовековне књижевности. Но, пре него што је изабрала монашки живот била је ветар у леђа, штит у олуји и брана у поплавама брига свом супругу, деспоту и господару Серске области (од 1365) Угљеши Мрњавчевићу. Заправо, била је владарка од које су и најмоћнији владари могли да уче.
Рођена око 1350. године као Јелена, ћерка српског племића Војихне господара области Драме у Душановом царству, штрчала је из оквира четрнаестог века. Јер била је образована, васпитана, храбра и оштроумна. И баш таква загосподарила је јужним српским царством када је пред олтар стала са деспотом Угљешом Мрњавчевићем. Сер, тај велики и дивни град, постао је њихова лука.
И као што то увек бива, почетак је мирисао на срећу, али онда се несрећа уселила у дом рњавчевића. У браку су имали сина јединца Угљешу, који је преминуо као дете од око четири године и који је сахрањен у манастиру Хиландару, близу Војихне. После Маричке битке 26. септембра 1371. године и у њој погибије деспота Угљеше, Јелена је остала без породице, дома и земље. Поражена и сломљена, сачувала је још толико снаге да српске племкиње поведе на двор кнеза Лазара, на којему су пронашле уточиште.
И није била једина која је те године обукла монашку ризу, примила завет и постала Јефимија. Али ни тада није пронашла мир. Опет је била непосредни сведок преломних историјских догађаја. Ишла је тако 1398. године са кнегињом Милицом (тада монахињом Јевгенијом) султану Бајазиту да оправда оклеветаног кнеза Стефана. Умношћу и речитошћу била је тадa од велике користи у разговору са султаном. Монахиње су га на крају спасиле и још су и измолиле мошти велике светитељке Петке.
Деспот Стефан никада монахињи Јефимији није заборавио велики чин спасења, оставивши последњи помен о њој у повељи у којој ју је назвао „деспотицом, госпођом и мајком“. Такође, је ова добра душа задужила и многе српске принцезе, јер су захваљујући њеној жељи и упорности научиле да читају и пишу.
Иначе, поседовала је и шира уметничка интересовања и однегован укус за разне облике и технике ликовног изражавања. Док су њени књижевни састави замишљени и остварени као саставни делови материјалних предмета који се дају на дар. Када јој је на пример, у Серу преминуо син Угљеша, подстакнута болом саставила је кратку Тугу за младенцем Угљешом, која је урезана на спољашне сребрне стране двоструке иконе.
Иконица је настала између 1366/1367., а априла 1371. године ју је деспот Угљеша однео у манастир Хиландар, где је већ био сахрањен син Угљеша. Монахиња Јефимија надахнута молитвеним речима Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, написала је Мољење Господу Исусу Христу (1398-1399). Златном и сребрном жицом и концем у боји извезена завеса за царске двери хиландарске саборне цркве обухватила је лично и исповедно наглашене речи Мољења. Завеса је после двоструке иконице била други Јефимијин дар манастиру Хиландару и оба су и данас у Хиландару.
А у лето 1402. године док су кнез Стефан и Вук војевали код Ангоре, саставила је Похвалу свом заштитнику и хранитељу светом кнезу Лазару. Похвалне, молитвене и лично уздржане и смерне речи овог састава извезене су сребрном жицом на црвеном атласу, који је као покров био намењен ћивоту са моштима светога кнеза Лазара. Покров се налази у музеју СПЦ у Београду.
Монахиња Јефимија која је пред смрт примила велику схиму и променила име у Јевпраксија, упокојила се око 1405. године. Владарка, оличење духовности и једна од првих песникиња, сахрањена је у манастиру Љубостиња. И тако храм у којем је провела последње овоземаљске дане чува њене земне остатке.
Фото насловна:
Монахиња Јефимија, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње (цртежи Бојислава Беца Танурђић Белић), Београд: Новости, 2018.