НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ – сликарка, хероина

„Уметност је најзначајнији васпитач човека и народа“, говорила је Надежда.    

На данашњи дан тачно пре 151. годину у Чачку је рођена Надежда Петровић, сликарка, ратна болничарка, хуманиста. Била је и писац, путник, новинар, те беседник. Свакако, највећа наша сликарка с почетка 20. века, реформаторица која је наше дотадашње сликарство ослободила стеге, информисана и окренута Европи, али увек родољуб, хероина. За живота мало призната, касније по сведочењу многих, најсветлија тачка нашег сликарства с почетка 20. века, која је својим огромним даром, залагањем и беспоштедном борбом за све што вреди, била путоказ у даљем развоју српске културне и уметничке нити. А везано за горе наведено Надеждино мишљење, заправо с тим у вези она подучава младе жељне знања и као организатор учествује у свим уметничким удружењима и изложбама у Београду, а деломично и у Загребу и Љубљани.

Значај Надежде Петровић, заправо је вишеструк. Јер била је прва жена међу српским сликарима тог времена, интелектуалац чија је мисао продирала далеко ван граница ондашње Србије. А што је изузетно ретко за то доба, посебно када је реч о једној жени. Стога, такође треба рећи да је Надежда била и прва жена ратни фотограф, једном речју, особа испред свог времена. Слављена, хваљена и оспоравана, али имала је свој пут, била је сасвим своја. 

Надежда Петровић рођена је, дакле 1873. године у Чачку, а њен отац био је Димитрије Петровић, председник пореске управе, народни посланик, историчар и колекционар старих докумената, наставник цртања у Реалној гимназији у Чачку. Надеждина мајка била је образована и нарочито историји и поезији наклоњена учитељица Милева Зорић из Титела, сестричина Светозара Милетића (1826-1901). Ипак, особа која је највише утицала да млада Надежда заволи сликарство био је њен ујак, Светозар Зорић. Проистекла из једног таквог амбијента, Надежда и њених осморо браће и сестара, напросто су се такмичили у надарености.

Поменућемо само нека Надеждина ремек дела као што су: Стабло у шуми, Ресник, Жена у црвеном шалу, Домаћин, Аутопортрет, Портрет Јаше Томића, Нотр Дам, Булоњска шума, Чобанин, Мали Призрен, Фасада Сан Марко у Венецији, Грачаница…

Важно је, такође рећи да су њени радови уврштени у антологију сликарства. Жена са сунцокретом одабрана је тако за историју светског импресионизма. А за Народни музеј у Београду њен Аутопортрет исто је што и Леонардова Мона Лиза за Лувр. Но, Надежда је  сматрала да су јој композиције Косовски божури и Грачаница највреднији радови. 

На првој самосталној изложби, 1900. године, представила је свој нови колорит и емоције од ужарене црвене, краљевске љубичасте, до умирујућих нијанси зелене боје. Занимљиво, таква је била и критика Надеждиног дебитовања на уметничкој сцени Београда. А пријатељи њених родитеља и велика имена уметничке Србије, од Ивана Мештровића (1883-1962) који је био хрватски и југословенски вајар и архитекта, један од највећих скулптора 20. века, Иве Војновића до Јована Скерлића, Косте Милићевића, Нушића, Диса…, пружали су јој руку и честитали. Посебно се међу њима издвојио Мештровић који је био велики Надеждин пријатељ, сарадник, један од ретких који је ценио њено ствралаштво још за Надеждиног живота. А, о њој су за живота похвално писали још и Антун Густав Матош, Јеролим Мише и Моша Пијаде.

А, критика и питање: „Зар госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости, од импресионизма. Тог болесног и трулог схватања. Од болесних и трулих мозгова?“ – Надежди Петровић био је само подстрек, није ју зауставио. И тако померајући границе сликарства и стварајући велика уметничка дела, она је себе уградила и у део бурне српске историје протеклог столећа. Јер Надежду су ратничко, а не уметничко изједначавање са мушкарцима и њена прерана смрт на фронту, а не за штафелајем учинили хероином.

Иначе, 1891. године  завршила је у Београду Вишу женску школу. А следеће године полаже испит за наставницу цртања у средњим школама, те постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Коју годину касније запутила се у Минхен где почиње њено школовање у атељеу Словенца Антона Ажбеа, а после одлази и у Париз по нова знања.

До 1912. године излаже на многобројним изложбама међу којима су: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године излаже у Паризу на Јесенском салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; следеће 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесенском салону у Паризу. Године 1912. у Београду отвара сликарску школу и суделује на четвртој југословенској изложби.

 Важно је, такође казати да је Надежда по повратку из Минхена са Бетом Вукановић, сликарком и Браниславом Нушићем основала „Коло српских сестара“ и организовала највећи женски митинг у Србији са кога је ватрено говорила о правима жена. А када је започео Први балкански рат, Надежда се међу првим добровољцима упутила на фронт. Штафелај је заменила униформом болничарке и у Другом балканском рату. Но, у пролеће 1915. године, покосио ју је тифус, те је преминула у Ваљевској болници.

Заправо, дело Надежде Петровић, у целини, одише огромном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене сликарке са Балкана. А, школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, те се њен опус може поделити на неколико раздобља. Минхенски период (1898.-1903.), Србијански период (1903.-1910.), Париски период (1910.-1912.), и на крају Ратни период (1912.-1915.).

И на крају, али зато не мање важно, треба рећи да се у Чачку налази Уметничка галерија која носи име Надежде Петровић, где се чува део њене и заоставштине породице Петровић. Такође, године 1975. у саставни део Народног музеја у Београду уврштен је спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. А, постоји и награда Меморијал Надежде Петровић, која се додељује најбољим младим сликарима. 

Извор: Делови текста преузети су из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње, Београд: Новости, 2018., те књиге Бојан Хођић Косорић: Надежда Петровић, Чачак: Пчелица издаваштво, 2017.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ спремне за посудбу су књиге: Лидија Мереник: Надежда Петровић: Пројекат и судбина, Београд: TOPY; Војноиздавачки завод, 2006. и Бојан Хођић Косорић: Надежда Петровић, Чачак: Пчелица изаваштво, 2017.

Фото насловна:
Надежда Петровић, извор: Преузета из књиге Бојан Хођић Косорић (фото архив Милоша Коларжа), Чачак: Пчелица издаваштво, 2017.