Никола Беговић, свештеник, политичар, књижевник

Родио се у Беговићима код Петриње 1. децембра 1821. године. Основну школу на немачком језику похађао је у Костајници и Суњи, а Епископско-клерикално училиште у Петрињи. По завршетку школе 1842-43. постаје учитељ српске основне школе у Костајници, а од 1845. постаје парох у Цремошњаку и Петрињи. И речју и делом понашао се као истински национални препородитељ. Неуморно је по Банији ширио националне идеје, заступљеност српског језика и писма, устајао против неравноправности положаја православних у односу на римокатолике, тражио да се у званичним државним актима црква назива српско-православном, а не несједињеном или грко-оријенталном, да српске школе буду једнако третиране као и остале. Због свега тога био је учестало нападан, прогањан и затваран, премештан с једне парохије на другу, да би од 1862. деловао у Карловцу као прота и вероучитељ. Ту је био скоро свеприсутан; предавао је основној, кадетској, обртној, девојачкој школи, реалној гимназији, исповедао у болници, тамници, поучавао у мушкој и женској учитељској школи. У активну политику улази након укидања апсолутизма, тако да је у неколико наврата од 1861. до 1883. био посланик у Сабору Хрватске. Због потпомагања босанско-херцеговачког устанка био је затворен 1876. године. Такође, био је посланик на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима од 1867. до 1885. године. У то време већ заступа ставове Светозара Милетића и његове странке. После склапања Нагодбе незадовољан је дуалистичким уређењем монархије, то исказује својим политичким радом и придружује се оним политичарима који заступају опозициона гледишта. Био је и учесник велике Етнографске изложбе у Москви 1867. године. 

Доказао се као жанровски врло разноврстан писац. Писао је популарна дела, верске уџбенике, прилоге за историју цркве, лексикографске прилоге, објављивао етнографску грађу, поезију, дела политичког проседеа због чега је био упућен на сарадњу с многим тадашњим часописима попут Заставе, Србобрана, Матице, Обзора, Данице илирске и др. Сакупљао је народне песме, а за време костајничког периода саставио је неиздату рукописну песмарицу Народне серпске пјесне. Живот је окончао у Карловцу, где је и сахрањен 20. априла 1895. године.   

%d blogeri kao ovaj: