САВА БЈЕЛАНОВИЋ – публициста, књижевник, политичар

На данашњи дан 1850. године рођен је у Ђеврскама код Кистања Сава Бјелановић који је био не само главни уредник, него и најактивнији сарадник  Српског листа (касније Српског гласа). То гласило Српске странке, прве политичке новине Срба са Приморја покренуо је 1880. године и са успјехом га водио више од седамдесет година, све до смрти 1897. године. Био је и посланик у Далматинском сабору гдjе је заступао изборне котаре Бенковац, Обровац, Кистање, Дрниш, Книн и Врлику. Политичким и новинарским радом заступао је интересе српства у Далмацији, борио се за очување и развој српске свијести. Од 1866. поступно се приближава хрватским политичарима у Далмацији (тзв. задарски компромис, 1888), а на крају се приклонио југославенству. Залагао се за сарадњу Хрвата и Срба. Објавио је као засебне књиге полемике са Миховилом Павлиновићем (Дон Михо на бранику, 1882) и дио путописа (Кроз славенске земље, 1897).

Утјецај Натка Нодила на формирање личности Бјелановића

Сава Бјелановић рођен је у имућној породици, од оца Андрије и мајке Ане, кћери Пане Сабљића, српског заступника на првом Далматинском сабору у Задру. Сави је било само седам година кад је остао без оца. У Задру је учио основну школу и гимназију на италијанском језику. Управо је ту од професора Натка Нодила, непристрасног и објективног научника, Хрвата по народности, добио солидна знања из историје. Наиме, својим либералним ставовима и прихватањем српске народне индивидуалности у Далмацији, Нодило је вјероватно знатно допринео коначном формирању личности Саве Бјелановића, који је већ у родитељском дому стекао свијест о припадности српском народу.

Бјелановић се касније Нодила сјећао са поштовањем, те истицао његове заслуге за национално буђење Далмације и несагласност са правцем који су препородном покрету дали Миховил Павлиновић и његови истомишљеници. Већ тада Бјелановић је постао велики присталица Светозара Милетића, те учествовао у омладинском покрету који је крајем шездесетих година 19. вијека захватио и Далмацију и сарађивао у ђачком рукописном листу Првенац.

На правни факултет у Бечу Бјелановић се уписао 1874. године. Био је и један од оснивача и предсједник „Јединства“, удружења далматинских студената у Бечу. У Милетићевој „Застави“, тих година почео је да објављује своје прве чланке у одбрану српске мисли на Приморју. А за вријеме Херцеговачког устанка прикупљао је помоћ и покретао бројне акције у корист избјеглица.

Прихваћа мјесто уредника првог српског политичког листа на Приморју

По завршетку студија 1877. године, Земаљска влада у Сарајеву понудила му је мјесто у судству. Но, Бјелановић се ипак одрекао каријере у државној служби и, умјесто ње, прихватио мјесто уредника првог српског политичког листа на Приморју. Кад је Српски лист забрањен, Бјелановић га наставља издавати под новим именом Српски глас.

Тиме је српска мисао у Приморју, а и много шире, имала орган преко којег се ширила. Захваљујући томе, она се конституише и трансформише у Српску странку. Бјелановић је у споменутом гласнику објављивао своје написе под псеудонимима. Већ послије неколико година стекао је тако велики углед међу приморским Србима, а што му је омогућило да од 1883. године више пута буде биран за посланика Далматинског сабора. Пропутовао је Црну Гору, Аустрију, Чешку, Угарску, Србију и Италију. Пред смрт 1897. године изабран је и за српског заступника у бечком парламенту у изборном котару Шибеник, Скрадин, Книн, Дрниш.

Кроз своје писане радове, Бјелановић је између осталога, осуђивао окупацију Босне и Херцеговине, устао против вјерске интолеранције у Далмацији и друго. Нашу књижевност обогатио је путописима, фељтонима, књижевним рецензијама, освртима у листовима и издањима књига.

Бјелановићев однос према новинарству

По свједочењу Марка Цара, Бјелановић је новинарски позив схватао веома озбиљно. Тако је посебно пажљиво пратио велики број публикација, а како би стекао што вјернију слику оновремених збивања и читаоцима пружио праве и поуздане информације. Везано за класично образовање које је добио у задарској гимназији, Бјелановић је посебну пажњу посвећивао стилу и језику својих чланака.

Сматрао је, наиме да је новинар дужан да пише „тако, како ће то народ лакше схватити и сa већим задовољством читати“. Велики напор улагао је нарочито у писање уводног чланка, настојећи да буде кратак и језгровит. Своје текстове никада није мјењао, већ је оно што би настало као резултат тренутног надахнућа, давао у штампу без икаквих корекција.

И док се у првим бројевима Српског листа запажају неправилни лингвистички облици, у каснијим годиштима, нарочито у Српском гласу, Бјелановић је у свој језик унео потребне исправке. А као присталица реформи Вука Карађића, придржавао се његових савјета, те се није устручавао да одбаци све оне ријечи и појмове који, иако у широкој употреби, нису били у духу српског језика. Тако на примјер, управо Бјелановићеви књижевни прилози, прикази књига, путописи, показују да је имао знатан литерарни таленат, а што му је омогућавало да изабере и надарене сараднике и да тако лист оплемени лијепом рјечју која ће онда и привући пажњу читалачке публике.

Свакако, да су Бјелановићеви насљедници на уредничком мјесту настојали да се представе као достојни настављачи његове концепције. Да се подсјетимо, то су били: Душан Баљак, Станислав Бркановић, Александар Љ. Митровић, Шпиро Глишић, Шпиро Ј. Герун, Никола С. Суботић и Димитрије Марчетић.

Професор Лежаић о Саки или Савици…

И на крају, о томе какав је био Саво Бјелановић, Сака или Савица како су га пријатељи називали због ниског раста, можемо завршити ријечима професора Мирка Лежаића (са предавања одржаног у Ђеврскама 14. марта 1937): „Имао је озбиљан израз лица, са паметним, широким челом, са цвикерима на правилном носу и са густом, црном брадом помијешаном са брковима. То је био човјек ријетке интелигенције, солидног образовања и врло начитан. Познавао је осим класичних језика још готово и све важније модерне језике европских народа. Био је одличан говорник и стилиста, дубок познавалац народног језика, обичаја и прошлости, са развијеним укусом за чисту књижевност и умјетничке производе.“

Сава Бјелановић преминуо је 14. марта 1897. године  у Задру, а сахрањен је у Ђеврскама, мјесту свога рођења, на начин и уз учешће народа какво заслужују само највећи родољуби.

Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Софија Божић: Политичка мисао Срба у Далмацији, Београд: ИНИС, 2001.

Фото насловна:
Сава Бјелановић, извор: Преузета из Знаменити Срби XIX века; Борјанка – Јовић – Лудвиг, уредница, Београд: Култура, 1990.