СОЈА ЈОВАНОВИЋ – пионирка женске режије

На данашњи дан у Београду је 2002. године преминула Софија, познатија као Соја Јовановић, прва режисерка дугометражних филмова у ex Југославији. Била је филмска и позоришна режисерка. Специјализирала се за комедије углавном по књижевним предлошцима. А најпознатија је по томе што је режирала први домаћи дугометражни филм у колору Поп Ћира и поп Спира по Стевану Сремцу, овенчан са седам пулских арена. Њена режија Сумњивог лица у Академском позоришту 1947. године била је први покушај модерног тумачења Нушића, уједно и прва забрањена представа у новој Југославији. Заслужна је, такође и за процват Београдског драмског позоришта од 1951. године.

Филм је режирао Соја Јовановић, писала је тада југословенска штампа и упорно грешила. А критика је по аутоматизму веровала да се иза нових култних остварења налази заиста мушки потпис. Но, Соја им то није замерала. „Соја, то вам је једна обична, корисна индустријска биљка – као и обично шалила се режисерка на сопствени рачун.

Током каријере која је трајала пола века поставила је укупно педесет представа, двадесет и три незаборавна играна филма, ТВ драме и серије, небројено луткарских представа и радио-драма. На пример у Дилижанси снова (1960) по Јовану Стерији Поповићу, показује тако дар за рафинирану стилизацију, али ипак пуно разиграније режира свој највећи хит Др. Но, врло је популаран и Пут око света (1964), који укључује и елементе анимације. А статус хитмејкерице Соја потврђује филмовима Орлови рано лете (1966), Пусти снови (1968) и Силом отац (1969). За телевизију режира од краја шездесетих и то између осталих, врло гледану серију Осма офанзива (1979) по Бранку Ћопићу, те такође нову варијанту Поп Ћире и поп Спире (1982), а цело то раздобље врло је активна и у позоришту.

Заправо, можемо рећи да је Соја дух културног живота педесетих и шездесетих година прошлог века у Београду режирала на особен начин. Јер за њене представе се увек чекало у реду и увек су се бирале најлепше тоалете. Рађао се тада неки нови свет у Позоришту на Теразијама, ослобођен формалних стега, конзервативних тонова и монотоних израза. На тренутак замислите само како Београд на почетку друге половине 20. века аплаудира Сојином приказу комада Неки то воле вруће, а нигде на видику нема Мерлин Монро…

Софија Соја Јовановић рођена је 1. фебруара 1922. године у београдској интелектуалној породици. Отац јој је био по професији хемичар, а мајка дипломирани филозоф, но Соја је по сензибилитету била најближа деди, знаменитом сликару Паји Јовановићу. У његовом дому ће једног дана упознати и великог комедиографа Бранислава Нушића који ће јој (п)остати узор. Јер, Сојин режисерски печат биће сав од хумора.

Иначе, основну и средњу школу Соја је похађала на француском језику, а ишла је и на часове клавира и балета код Маге Магазиновић. А кад је дошло време за студије уписала се на драмски одсек Музичке академије, где је од 1941. године студирала глуму. Три године касније са још неколико колега и наставника основала је Академско позориште, први студентски театар у земљи.

Но, Соја никада није била довољно екстровертна да би се наметала за пажњу других. Ипак, помислила је да би могла да буде глумица. Међутим, уместо испред, Соја се иза камере затекла случајно и на том територију била је као Алиса у земљи чудеса која је кренула за Белим зецом. Јер, заиста чинило се као да је глумица без нарочитих успеха буквално залутала на мушку територију. Но, 1944. године на њу су само показали прстом када је у Народном позоришту требало организовати представу у част првог конгреса омладине. Рок је, замислите, био „читав“ један дан. А једино је Јовановићева могла да га не пробије. Соја је, управо тада провирила кроз кључаоницу за њу једног новог света и постала његова кнегиња.

Соја је имала посебан однос према глумцима, доживљавала их је као своју децу или дивне лутке. Они се, пак, никада нису љутили због прохтева који су понекад изгледали сурово тешки. Баш супротно, говорили су да је Божји дар радити са њом. На пример, када је Соја на снимању свог филма Сумњиво лице терала глумце да науче да јашу коња, повређеном Бати Паскаљевићу није дозволила да оде у болницу док кадар не буде савршен. А себе је штедела још мање, па је тако популарни Пут око света радила на штакама и заправо проходала са најбољим сценама.

Иначе, Соја је волела да прича о детињству и својих четрдесет лутака које није могла да поклони својој деци, јер их није имала. Али сва њена остварења, духовита, разиграна, маштовита, урнебесно забавна и уметнички сјајна, била су њени потомци. Студентима на позоришној академији је говорила да то што је ружа бодљикава не значи да не може да рађа лепе цветове. Метафором је поентирала да је крај дела најважнији.

Соја Јовановић је за своја остварења добила највећа признања међу којима су: Златна арена у Пули 1975. године, Специјална диплома Кинотеке за изузетан допринос развоју филмске уметности, те награда Бојан Ступица и многе друге.

Извор: Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: Изузетне Српкиње; Београд: Новости, 2018. и Ненад Полимац: Лексикон Yu филма, Загреб: Наклада Љевак, 2016.

У Просвјетиној Централној библиотеци – Средишњој књижници Срба у РХ, спремне за посудбу су публикације: Феликс Пашић: Глумци говоре 1, Нови Сад: Прометеј; Стеријино позорје, 2003. и Ненад Полимац: Лексикон Yu филма, Загреб: Наклада Љевак, 2016.