СТЕФАН НОВАКОВИЋ – издавач, новинар, преводилац

На данашњи дан је у Осијеку 21. маја 1823. године преминуо Стефан Новаковић први српски издавач и новинар који је за само неколико година објавио 151 књигу. Већина их је било црквеног карактера, нешто мање је било школских уџбеника и приручника, а тек мали број  је био из „лијепе књижевности“. У Бечу је Стефан 1792. године купио штампарију од Јосифа Курцбека са цијелим инвентаром за 25000 форинти. Исте године покренуо је и новине Славеносербскија вједомости. Први је број штампан старословенским словима, а остали новом азбуком.

Стефан Новаковић рођен је око 1760 године у Осијеку, тачан датум његовог рођења се не зна. Оно што се зна је да је  завршио Академију (филозофију, грађанско и природно право) у Пешти. Латински и немачки језик добро је знао. Митрополит Мојсеј Путник именовао га је за другог секретара Конзисторије, а 1785. године у звање „народног секретара“ – секретара Карловачке митрополије. А као инспектор митрополитског властелинства у Даљу помиње се од 1788. године, па до почетка 1790.

Био је и у саборском одбору у служби Угарске дворске канцеларије у Бечу на Темишварском сабору 1790. и о његовом раду објављивао је чланке у бечким новинама. А пред почетак Сабора анонимно је објавио књигу Диссертатио бревис (…) де генте Сербица, у којој је изнео заслуге Срба и њихово право на националне и вјерске слободе у Угарској. Такође су у овој књизи штампане и Српске привилегије, а у немачком пријеводу књига је 1791. године штампана у Новом Саду. Исте године Новаковић је на препоруку  митрополита  Стефана Стратимировића добио и племство са браћом Павлом и Петром.

А фебруара 1972. године Новаковић је у Бечу склопио прелимнарни уговор о куповини штампарије Јозефа Курцбека, те такође преузео и штампарску привилегију која му је продужена априла 1973. године на још петнаест година. У аугусту 1792. издао је огледни број новина Славеносербскија вједомости. Лист је излазио два пута недељно до децембра 1794. године када је због малог броја претплатника угашен.

Такође је важно рећи да је Стефан Новаковић у својој штампарији штампао око седамдесет српских и дванаест румунских књига. Свакако најзначајније издање била је Историја Јована Рајића у четири тома (I –III/ 1794, IV/1795). Објавио је и књижарски каталог (1793) као и неколико посебних огласа за књиге. А намјеравао је да објави и Библију. Године 1794. Новаковић је превео и издао књигу С. Клајна Расужденије о послах восточнија церкви.

Због великих трошкова које је имао, покушао је да организује штампарију као акционарско друштво. Ту идеју су подржали и виши кругови митрополије, па је за њу, израђен и идејни пројекат. Међутим, ни он није могао да се спроведе у дjело јер се јавио исувише мали број акционара, чији улог није достизао суму која је била потребна да се штампарија откупи од Новаковића. Због тешкоћа које су га притисле, штампарију је 1795. године заједно са залихом књига и штампарском привилегијом продао Универзитетској штампарији у Будиму. Тамо ће се све до тридесетих година XIX вијека штампати највећи број српских књига.

Вративши се у Осијек, Новаковић постаје предсједник Бачке и Вировитичке жупаније. Од 1809. године имао је статус грађанина Осијека, а 1811. молио да га врховни школски инспектор Урош Несторовић препоручи за неку службу.

Иначе, у Осијеку 1787. године Стефан се оженио Катом, кћерком трговца Алексе Којића. А од четири сина и двије кћери надживјела га је само кћерка Ана.

Фото насловна:
Славеносербскија вједомости Стефанa Новаковићa, извор: Преузето са Изабрана мјеста сјећања и културе Срба у Хрватској [историјска карта], аутор: Чедомир Вишњић, Загреб: СНВ, 2021.

%d blogeri kao ovaj: