115. ГОДИШЊИЦА СМРТИ КЊИЖЕВНИКА СИМЕ МАТАВУЉА

На данашњи дан 1908. године преминуо је у Београду, у коме је провео последњих двадесет година свога плоднога живота, Симо Матавуљ. Био је књижевник, представник реализма, али врло разнолик по роду књижевног стварања. Тако се сем песама, бавио готово свим гранама литературе: романом, приповетком, драмом, путописом, мемоарима, те есејом. Припадао је плејади наших знаменитих приповедача који су нашу приповетку толико уздигли  и створили је најбољим и најразвијенијим родом целе наше књижевности. Заправо, у својим приповеткама Матавуљ подсећа на Мопасана, којега је толико ценио и неколико пута преводио. А његова најпознатија дела су роман Бакоња Фра-Брне и приповетка Пилипенда. Но, човек који је заузимао прво место међу нашим књижевницима, почасни члан Матице српске у Новом Саду; председник Друштва књижевника и уметника Србије; члан Српске краљевске академије наука и уметности и председник Српског књижевног друштва, по властитој жељи сахрањен је без икаквих церемонија. Оставио је овај свет дискретно и отмено. Заправо, како је Матавуљ живео тако је и умро, са пуним достојанством једног модерног интелектуалца.

Симо Матавуљ рођен је 26. септембра 1852. године у Шибенику у српској трговачкој породици. Био је једно од петеро деце оца му Стевана и мајке Симеуне. Крајем 17. века очева породица доселила се из Босне у Шибеник. Симо је имао свега осам година када му је умро отац. Након смрти супруга, његова мати Симеуна Шима Матавуљ је отворила радионицу за шивење народних одела. Симо је основну школу и два разреда гимназије завршио у Шибенику (1859-64.). А наставу је упоредо похађао на српском и италијанском језику. Због слабог успеха у школи, кратко је радио у трговачкој радњи. 

Пошто је било посве јасно да никада неће постати добар трговац, мати га је послала стрицу Серафиму, игуману манастира Крупа. Но, после четири године Симо је напустио Крупу и 1868. године уписао учитељску школу у Задру, коју је завршио 1871. године са одличним успехом. Потом је радио као учитељ у више далматинских села, у Ђеврскама у Буковици до 1872. и Исламу Грчком код Задра (1872-1874). Но, свој боравак у Исламу Грчком увек је описивао као један од најлепших периода у животу. Пријатељевао је тада са кнезом  Илијом Јанковићем, потомком славног Стојана Јанковића и дедом књижевника Владана Деснице. 

Симо Матавуљ је учио француски, а у задарском Народном листу објавио и свој књижевни првенац Ноћ уочи Ивања (1873). Наредне године одлучио је да се пресели у Херцег Нови где је у Поморском заводу „Србина“ био наставник италијанског језика. У време Невесињског устанка 1875. био је добровољац у чети Миће Љубибратића, нешто касније и добровољац-болничар у руској болници у Никшићу. И како је аустроугарска полиција сумњала да је био умешан у Бокељски устанак, 1881. године побегао је у Црну Гору. Радио је тада као наставник француског у гимназији на Цетињу и упоредо предавао у Вишој женској школи. 

Такође, је 1882. године службено пратио црногорске ђаке-стипендисте на путу за Милано и Париз. Током боравка у француској престоници упознао је књижевника Анатола Франса. У цетињском Гласу Црногорца објавио је Матавуљ прву приповетку Умјесто уводног чланка (1883). Наредне године, када је Лаза Костић дошао на Цетиње, почело је њихово вишедеценијско пријатељство. У листу Црногорка Симо је почео да објављује свој роман Ускок Јанко (1885). Исте године црногорски владар га је одликовао Орденом Данила Првог IV степена.

Прешао је затим Симо кратко у Србију (1887), где је два месеца радио као учитељ у гимназији у Зајечару, а новогодишње празнике провео је у Новом Саду. Након повратка у Црну Гору био је наставник младог кнеза Мирка. Под насловом Како је Пјевалица излијечио Фра-Брну, у Стражилову је објавио прву верзију романа Бакоња Фра-Брне (1888). У Београд се преселио 1889. године, где је постао учитељ Ниже (Теразијске) гимназије. Збирке приповетки Са Јадрана и Из београдског живота објавио је 1892., када су штампани и његови романи Бакоња Фра- Брне и Ускок.

Симо Матавуљ написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Из београдског живота, Из разнијех крајева, С мора и с планине, Са Јадрана, Приморска обличја, Београдске приче, Живот и немирне душе. Његове најпознатије приповетке су Пилипенда, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији и Поварета, коју многи сматрају за једну од најбољих психолошких новела овдашње књижевности.

Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака. Написао је и две драме: Завет и На слави. Такође, је преводио дела писана на страним језицима, најчешће француском. Превео је тако На води Гаја де Мопасана, Сан Емила Золе, Пучанин као властелин и Мизантроп од Молиера.

Заправо, особине Матавуљева целокупнога књижевнога рада биле су његова способност посматрања и оцртавања личности и средина, познавање људи и разумевање ствари, као и књижевна култура, која је била толика да га можемо сматрати за нашег књижевно најобразованијег писца. И док су остали наши приповедачи, сем Сремца, били везани за само једну средину, имали сувише тога локалнога, дотле је Матавуљ као рођени Далматинац, прилично живота провео у Црној Гори и, такође велики део свога живота провео и у Србији, приказивао живот и типове из наших разних националних средина.

Но, од нарочите вредности су баш његове занимљиве приповетке из Далмације, јер нико није тако верно, лепо и занимљиво оцртао Далмацију и њен живот као наш даровити Шибенчанин. Управо у тим својим далматинским приповеткама, међу којима има оних које иду у најбоље производе наше књижевности, Матавуљ је показао сав свој таленат. Из те средине написао је тако Бакоњу Фра-Брна, онај симпатични хумористични роман, који је слободно можемо рећи најсавршенији роман наше књижевности.

Своје књижевне колеге Матавуљ је надмашивао својим интелектуализмом, својом књижевном културом, својим знањем књижевног заната, и  у српској књижевности представљао европског писца.

Иначе, у првим годинама 20. века Матавуљ се запослио при Министарству вањских послова тадашње Краљевине Србије. А од 30. јануара 1904. године био је редовни члан Српске краљевске академије. Одликован је Таковским крстом III реда и Орденом Светог Саве III реда.  

Фото насловна:
Симо Матавуљ, преузета из Књига о Матавуљу; приредио Душан Иванић, Београд: Завод за уђбенике; Загреб: СКД “Просвјета”, 2009.