15. godišnjica smrti jedinstvene Olje Ivanjicki

Na današnji dan pre tačno petnaest godina u Beogradu je preminula Olja (pravo ime Olga) Ivanjicki, poznata slikarka, vajar, pesnik i modna kreatorka. Bila je član ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije). Srpsko slikarstvo je spojila sa svetskim, čak ga je i nadmašila potpuno novim koloritom, izrazom i porukom. Štoviše, postala je princeza likovnog pop arta u Evropi. Olja je u svemu prepoznavala umetnost i od svega pravila nenadmašna dela. Prvu samostalnu izložbu imala je 1957. godine u Beogradu i od tada je izlagala godinu za godinom. U zagrebačkom Studentskom centru samostalnu izložbu imala je tako 1966. godine, u Splitu 1979. i 1988. godine, kada je, takođe samostalnu izložbu imala u Rovinju, Pazinu, Puli i Poreču. Olja Ivanjicki naslikala je blizu dvadeset hiljada crteža i slika. Mladi umetnici su je doživljavali kao živu ikonu, voleli su njenu umetnost i bogatstvo njenog duha, radoznalost i energiju.

Sreto Bošnjak, likovni kritičar i istoričar umetnosti, autor brojnih knjiga o poznatim jugoslovenskim i srpskim likovnim umetnicima, rekao je:

„Olja Ivanjicki je slikar sasvim posebnog profila, raskošne mašte i sjajne, precizne opservacije. Figurativac koji formom istražuje najsuptilnije sadržaje bića suočenog sa velikim izazovima vremena, magijom, religijom i naučnim otkrićima. Jedan je od osnivača Mediale u kojoj je otkrila fantastično zračenje istorije, metafizike i simbolike i naslutila dubinu poruka velikih slikarskih majstora prošlosti. Raskošnog slikarskog rukopisa, složene semantičke strukture, zagonetna i poetski osvetljena, njena slika nudi ne samo snažan doživljaj, već i neku magijsku spoznaju suštine i sudbine otuđenog sveta. Ona je znak opomene i simbol nade, ali pre svega – izraz moći slikarskog duha i trajne lepote slikarske materije.“

Detinjstvo i obrazovanje

Ikona modernog srpskog slikarstva rođena je u Pančevu 10. maja 1931. godine kao ćerka ruskih emigranata. Otac Vasilij Jakovljevič Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna, u Srbiju su došli da potraže spas posle Oktobarske revolucije i kraha ruskog carstva. No, majka Olje Ivanjicki je rano umrla, pa joj nije ni lice upamtila. A njena suptilna slovenska duša plela je svoje svetove. Put do Beograda, u kome će ispisati prve stranice svoje neobične umetnosti, odvešće je preko Kragujevca. Naime, tamo je učila slikanje u školi Ljubice Filipović.

U Beogradu je 1957. godine Olja diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti. Tu je i magistrirala, a po završetku postdiplomskih studija kao natprosečni student 1962. godine dobila je posebno priznanje i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD-u. A 1978. godine i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije„Artistin Residencena Rhode Island School of Design“. Osvojila je sve nagrade koje je jedan živi slikar mogao da dobije.

Umetnički rad i delovanje

Olja Ivanjicki je održala preko osamdeset samostalnih izložbi, a učestvovala je u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge. A njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta. Mladi umetnici su je doživljavali kao živu ikonu, a svi su je zvali „Leonardova kći“, „Muza“, „Mozak velike eksplozije“, „Alhemičarka“… Jer Olja je slikala anđele, kosmos, druge galaksije, lepotice, portretisala je čuvene mrtve i žive: Leonarda, Mikelanđela, princezu Jelisavetu…

Bila je i vajar i pesnikinja i modna kreatorka, a i pokretač Mediale oko koje su se okupljala najumnija imena Beograda. Medialu su tako predstavljali mladi slikari, pisci, filozofi, arhitekte, kompozitori. A svim njenim članovima bila je zajednička jedna jedina ideja- beskrajna ljubav prema umetnosti i beskrajno verovanje u njene sveukupne moći. Grupa Mediala je imala dvanaest izložbi. No, najnoviji projekti Olje Ivanjicki bili su veliko iznenađenje za publiku jer nisu bili direktno vezani za slikarstvo ili skulpturu, već su zašli u domen arhitekture. Tako je početkom 2003. godine Oljin projekat za novi trgovinski centar u Njyjorku ušao u uži izbor, među šest najvećih arhitekata sveta, a po broju glasova publike osvojio je prvo mesto.

Drugi Oljin arhitektonski projekat odnosio se na dve građevine za Mars (Matrimonial Buildings). Tokom 2004. i 2005. godine napravila je projekat mosta preko Dunava (Belgrade Time Gate). Takođe, je učestvovala i na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti. A oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, reč je o opereti Slepi miš, Johana Štrausa.

Osnovala je, takođe i fondaciju za mlade talente Niška art fondacija. Olja je mladima uvijek pružala podršku, te predstavljala radove najtalentovanijih. Družila se sa njima, ali i sa svima. Ponajviše sa Jovanom Ćirilovim, Nedom Arnerić, Laletom Đukićem i Biljanom Vilimon… Međutim, i kada je bila okružena pažnjom prijatelja, ona je pričala o samoći i načinu na koji su birale jedna drugu.

Najnovije slike Olje Ivanjicki bili su uglavnom portreti drugih slikara: Endija Vorhola, Leonarda, Direra, Dejvida Hoknija, Krisa Ofilija, ali među njima su bili i portreti Bila Gejtsa, Krisa Kartera, Helene Blavacki… No, ovi portreti rađeni su na potpuno nov način, od recikliranih materijala – kartona obogaćenog trakama, koverata, čipke, starih novčanica, karata, ulaznica, pozivnica… Zapravo, svih onih ostataka današnje civilizacije, a koji su sada dobili jednu posebnu ulogu.

 Olja je mogla da sa lakoćom naslika sve što bi poželela. I svaki put bi pomerala granice. Mars je tako smatrala bliskom planetom. I baš na Marsu, do koga se putuje mesecima, ozbiljno je planirala da rasadi ljudsku civilizaciju. Jer brinula je da je na Zemlji sasvim ne unište. Stoga, je naslikala kako bi sve to izgledalo. Čudesnu nojevu barku koja se, ogrnuta ogrlicama, spušta na njenu zamišljenu, netaknutu oazu. Tamo je, na Marsu, sanjala život i govorila: „Ima šanse, ima šanse“.

Nagrade i priznanja

Izabrana je za najboljeg slikara dvadesetog veka u ex Jugoslaviji na osnovu glasanja publike. Takođe, je dobitnica Sedmojulske (1988) i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u Srbiji. Godine 2006. Dobila je nagradu za životno delo Zlatni beočug, koju dodeljujeKulturno prosvetna zajednica Beograda. Izabrana je i za Međunarodnu ženu godine (IBC Kejmbriđ, 1995.). A Međunarodni biografski centar iz Kejmbriđa i Američki biografski institut uvrstili su je među 500 lidera od uticaja (ABI, 1998.). Zatim je izabrana u grupu od 2000 vodećih intelektualaca sveta (IBC Kejmbriđ, 1999.), a zatim i vodećih živih legendi sveta (IBC Kejmbriđ, 2001.) Postala je i zamenik guvernera Američkog biografskog instituta, a zatim i zamenik direktora Međunarodnog biografskog centra u Kejmbriđu.

Jedinstvena Olja

Pisala je pesme i eseje (Videla sam pre i posle, 1998; Večni uslov, 2008). A njena prepiska sa Leonidom Šejkom objavljena je 1995. godine u knjizi Ogledalo ljubavi. No, u Rusiju nije želela da putuje jer nije mogla da oprosti progon roditelja. I dugo je ona nosila tu gorčinu. Onda je, sa modnom kolekcijom koju je kreirala za kuću Mona, 2005. godine doputovala u Moskvu. Nije je hvalila, nije je ni kudila. Svaku emociju zadržala je za sebe.

Izložbu Zaostavština Olje Ivanjicki  priredio je Istorijski muzej Srbije, a koja je bila otvorena od marta do novembra 2017. godine. Beograđani su tada u velikom broju, za tih osam meseci imali priliku da osete magiju umetnosti i života koji je živela jedinstvena Olja Ivanjicki.

„Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet“.

                                                                                    Olja Ivanjicki

Izvor: Delovi teksta preuzeti su iz publikacija: Mediala (glavni urednik Gradimir D. Mađarević), Beograd: Službeni glasnik; Srpski kulturni klub, 2006. i Tatjana Loš, Milena Marković: One su promenile Srbiju: Izuzetne Srpkinje; Beograd: Novosti, 2018.

Naslovna fotografija: Olja Ivanjicki, izvor: Preuzeta iz publikacije Mediala (glavni urednik Gradimir D. Mađarević), Beograd: Službeni glasnik; Srpski kulturni klub, 2006.