МАРИЈА РОСАНДИЋ- фотографкиња
18. 6. 2025.
Чувени француски лист Фигаро писао је: „Не бих подсећао на бриљантну каријеру Вуке Велимировић, изузетне уметнице чије величанствено дело, да поменем само Енигму, Судбину, Медицину, моји читаоци већ познају. Сада је изложила портрете брата Веље и познатог књижевника Рене Глоца. Моћна изражајност и шарм, који задивљују гледаоца, уврстили су је у најзначајније скулпторе данашњице. Путујући светом, она је у многим земљама оставила истинска ремек-дела, али хтели бисмо да Француска буде привилегована у чувању те заоставштине, трагова њене бесмртне уметности…“
На данашњи дан 30. јуна 1888. године у Пироту је рођена Вукосава Вука Велимировић прва српска школована вајарка која је остала углавном непозната ширем кругу љубитеља ликовне уметности. А била је једна од најзнаменитијих људи у пољу вајарства 20. века. Њено име уврштено је тако у британска и америчка издања Речника западних вајара у бронзи, као и у Биографски речник вајара двадесетих и тридесетих година 20. века. Такође, је била једна од ретких српских вајарки, која је стекла признање између два светска рата.
Породица и образовање
Вука Велимировић је за собом оставила око 150 вајарских радова, велики број цртежа, скица и слика, као и никада објављену збирку бајки, песама и кратких прича. Наиме, Вука је одмалена цртала, вајала глину, писала и маштала. Рођена је као четврта ћерка и шесто дете по реду од укупно једанестеро у породици од оца Милоша који је био прота и мајке Јелене Велимировић, учитељице и домаћице.
О својој породици Вука је записала: „ Код нас су се одржавали обичаји, а празници се обожавали нарочито. Кућа је била отворена гостима, намерницима и пријатељима, а сваки члан породице је имао своје друштво. Било је пуно дражи у тој домаћој идили и свим гостима пријатно у тој гостољубивој кући. Свака од нас сестара је имала свој посебан свет маште који нас је крепио. Два старија брата су била на студијама у Москви и Петрограду. Од њих смо добијали врло лепа и интересантна писма о свим догађајима и новостима у науци и уметности. А ја, најмлађа од женских, била сам донекле мангуп-дете.“
Иначе, Вука је основну школу завршила у Пироту, а онда се 1911. године цела породица преселила у Београд, а Вука постала ученица Уметничко-занатске школе и тада почиње њен уметнички живот. Једна од њених школских другарица била је тада и чувена сликарка Зора Петровић. Током студирања њен вансеријски таленат први је запазио њен професор, Ђока Јовановић чувени српски вајар који је младој девојци отворио свет скулптуре у коме се потпуно пронашла.
Пријатељство са сликаром Урошем Предићем
Такође, је њен таленат уочио и сликар Урош Предић који јој је био и велики пријатељ. Због свог поштовања према њеном раду назвао ју је делија-девојка и поредио са стаситом јелом. У једном писму послао јој је тако и Змајеве стихове: „Кажи ми, кажи, како да те зовем, кажи ми какво име да ти дам?…“ Предић је веровао у лепо и добро и у времену чарлстона и ђеза, храбрио Вуку да ваја, а исто тако ју и опомињао да не подлеже моди, већ да остане своја и верна правој уметности. И стога, кад јој је било тешко, поверавала се управо сликару Предићу, а његова утеха доносила јој је мир.
Затим су дошли и ратови, балкански, па Први светски и кад је њихово зло прошло, Вука је добила нову снагу, те отпутовала у Париз. У њему је тада своја последња дела стварао вајар Роден. Две године касније, Вука је наставила своје школовање у Риму. Ту се усавршавала на Уметничкој Академији и у атељеу Естона Ферарија, након чега почиње њена велика каријера.
Вајарски рад јединствене Вуке
Заправо, биста италијанског баритона Матеаса Батистинија коју је израдила управо у Риму, донела јој је славу и била одскочна даска њене професионалне скулпторске каријере. Вука је учила од најбољих мајстора, али је увек тражила свој начин вајања. Упијала је нове идеје, а држала се идеала које су још у Старој Грчкој поставили вајари Фидија и Мирон. А Вукине изложбе у Риму, Мадриду и другим градовима Европе пуниле су галерије док су у исто време великани вајарства писали о њеним моћним бистама и сјајним лицима њених фигура.
Вукине скулптуре, пет алегоријских пластика, налазе се тако на згради Амбасаде Турске у Београду. Такође, је извајала и циклус портрета српских средњовјековних владарки: велике жупанке Ане, краљице Јелене Анжујске и Симониде, Јефимије, Јелене Балшић, Вукосаве (жене Милоша Обилића), Мајке Југовића, кнегиње Милице, деспотице Јерине и многе друге. Наиме, увек је желела да иза себе остави нешто трајно, што ће бити од користи читавим поколењима. Управо, зато је одрадила велики број знаменитих женских српских личности из историје, за коју се током живота веома интересовала. На све то је била јако поносна.
Вука је била и ликовна критичарка, дечја књижевница, песникиња и путописац. А њен споменар пун је новинских исечака из славних дана у којима се Европа клањала првој српској вајарки. И не само Европа, јер очаран Вукином лепотом, индијски песник Рабиндранат Тагоре посветио јој је неке своје песме. Док је списатељица Мир-Јам писала о Вукиним чудним очима, полузатвореним, пуним снова.
Помогла брату Бориславу Велимировићу…
Но, такође треба рећи да је након Другог светског рата Вукина каријера кренула низбрдо, а она иако је и даље добро радила, није могла да нађе посао. Тада је на наговор своје породице, учествовала на конкурсу за Споменик победницима, али није прошла. Можда је узрок тому била њена помоћ брату Бориславу Велимировићу или можда управо због њега. Наиме, он је требао бити погубљен због осуде да је као лекар у Пироту помагао свим странама у рату…Вука је тада отишла код Моше Пијаде, кога је познавала из Уметничко-занатске школе. Тако је након дугог обећивања, њен брат на крају, ипак ослобођен. А Вукини радови и данас су присутни дуж читаве Европе.
Иначе, била је чланица београдског уметничког удружења „Лада“ и такође, чланица Удружења ликовних уметника Србије. Преминула је 12. децембра 1965. године у 77. години живота. Сахрањена је скромно у кругу породице и најближих пријатеља на Новом гробљу у Београду.
Извор: Дијелови текста преузети су из књиге Ивана Б. Спасовић: Биле су прве: Биографије одважних Српкиња, Чачак, Пчелица издаваштво, 2022.
Фото насловна:
Вука Велимировић, извор: Преузета из књиге Ивана Б. Спасовић: Биле су прве: Биографије одважних Српкиња, Чачак, Пчелица издаваштво, 2022.
