МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА – песникиња, прва жена ратни извештач

Милица је била ћерка свештеника Василија Стојадиновића и веома везана за Војводину и Фрушку гору. Звали су је и Врдничка вила. Преминула је на данашњи дан 25. јула 1878. године у Београду потпуно заборављена и сиромашна. А веровала је у моћ знања. Имала је само тринаест година када је 1847. године објавила своју прву песму у Сербском народном листу и тада јасно ставила до знања чиме ће се бавити у животу. Желела је слободу Војводине и сањала да цела Европа буде слободна. Била је сарадница многих листова и прва жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда 1862. године, објавио је Мађарски дневник. Милица Стојадиновић Српкиња објавила је три књиге песама. И за њеног живота многи су знали да су то мостови између српске и европске лирике. А време им само даје гранитну трајност.

Вук Карађић ју је називао „моја кћи из Фрушке“, а Милица је годинама гајила пријатељство са његовом ћерком Мином Карађић којој је посветила и песму под називом Минки Карађић. Његош је за Милицу рекао: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило Обреновић био јој је пријатељ, а професор Јохан Сајдл посветио јој је једну своју песму. Дописивала се и са песником Лудвигом Франклом коме је о свом народу рекла: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“.

Милица је рођена 6. јула 1828. године у Буковцу, у Срему (тадашња Аустрија), па је тако у Врднику исписала највећи део своје песничке и родољубиве биографије. Ту је на светој Фрушкој гори посутој прелепим духовним храмовима, „зарадила“ и надимак „Врдничка вила“, али и надахнуће за све касније риме. Наиме, даровита девојчица осетно је штрчала у свом окружењу и добу које јој је судбина доделила. И док је њен учитељ жалио што није дечак, па да иде даље на науке, Милица се није дала смести. Приватно се школовала у Петроварадину, учила језике (говорила је Немачки и преводила са овог језика), свирала гитару, писала песме.

Нестварну лепоту природе у којој је одрасла описала је у свом дневнику У Фрушкој гори 1854. године. Дочарала је винограде, жетву, обичаје свог народа, васпитање девојака, сусрете са људима којима се дивила. Поносила се рукотворинама, домаћичким и сеоским пословима које је умела и стизала да ради. Писала је осећајно и духовито. Милица је много читала, волела Русоа, Бајрона, Шилера, преводила Балзака. Њена поезија је романтична, нежна, али и поучна. За њу су тако највише врлине и вредности били родољубље, побожност, скромност, вредноћа и блага нарав.

Дневник У фрушкој гори 1854. пун је боја, мириса и гласова природе који су испреплетени са хумором и музиком. У Миличиној души идила Фрушке горе је величанствена. Она тако у мајској зори види контраст са свитањем у Бечу, јунске вечери памти по песмама. У мелодији љетних киша наслућује срећу, а у јесењој шуми маланхолију. Милица налази најлепшу реч за ивањско цвеће, жетву и све лепоте јула на Фрушкој гори, за августовске олује и ведрине, за предвечерје бербе грожђа у септембру и за елегију октобра. 

У Београд, који је доживљавала као појам слободе, стигла је 1862. године, баш када је велики град био под бомбама. Стајала је на барикадама и писала текстове који данас имају снагу првих записа жене ратног дописника. Када је њене репортаже објавио Мађарски лист, европски новинари су желели да упознају храбру ауторку која је ризиковала свој живот на фронту.

Милица је силно волела Београд, али он јој ту љубав није узвратио. Никада је, а поготово после смрти кнеза Михаила, није прихватио онако како је заслужила. Милица се одрекла улоге супруге и мајке да би била на услузи народу. Но, скупо ју је коштала та љубав, јер је некада поштована и слављена жена сада била на рубу егзистенције. Поражавујуће је било то што је једна од првих српских песникиња морала да се храни на даћама покојника које није ни познавала. Други су се склањали пред њеном тугом, правили се да је не виде.

Врдничка вила – лепа песмотворка након упокојења 1878. године сахрањена је од милостиње на Ташмајданском гробљу у тихој тишини. Тек неколико година касније Миличини посмртни остаци пренети су у Пожаревац, где јој је живео брат.

Признање и покајање нације је стигло са закашњењем, па је на годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1912. године, у Врднику освануо споменик са именом и сликом Милице Стојадиновић Српкиње. Но, данас је много манифетација које се обележавају у њену част. Заслуге су поново послате постхумно.

Извор: Делови текста преузети су из књиге Ивана Б. Спасовић: Биле су прве; Биографије одважних  Српкиња, Чачак: Пчелица издаваштво, 2022.

Фото насловна:Милица Стојадиновић Српкиња, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.