ОЛИВЕРА ЛАЗАРЕВИЋ – принцеза, најтрагичније жртвено јање

Животна прича српске принцезе из 14. века изгледала је као верна имитација античке трагедије. Наиме, најмлађа ћерка кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице у својој младости је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита I као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства. То је, наиме био једини начин да спасе свој народ. Но, иако талац тешког времена, Оливера је успела да сачува православље онолико колико ниједна друга жене вероватно не би успела. Српска принцеза, а султанова кадуна, на османском двору је чак извезла и покров за ћивот Стефана Првовенчаног у Студеници. Био је то преседан. А једно време била је и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.

Оливера Лазаревић рођена  је око 1373. године у Крушевцу, Моравска Србија. Чукунунука Вукана Немањића имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука. Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту I (1389—1402). Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем поделила са преживелим племством и црквеном јерархијом. А Оливерин брат Стефан, млади кнез и касније деспот, тужно ју је испратио до Бајазитовог двора. Причало се да је Оливера Лазаревић, те 1390. године, Крушевац напустила ходајући путем посутим ружама чији се мирис ширио све до њене нове домовине. Наравно, био је то емотивни опроштај српског народа од своје миле принцезе.

Оливера је тако у Једрене стигла као школована лепа жена са знањем и манирима стеченим на српско-ромејским дворским традицијама. Заправо, није била обична ни у чему, па тако ни у инату да ће њена лична трагедија бити залог за бар мало среће свог народа. Говорила је неколико језика и самоуверено исказивала дипломатске вештине. Стога је ненаметљиво, али брзином олује очарала султана Бајазита, чија је прека нарав пред њеном духовном и физичком лепотом сасвим утихнула. А само је мудра и способна жена у једном таквом времену и са таквом судбинском улогом могла да сачува своју веру, изборивши се да се мошти Свете Петке врате у Србију. Иначе, са султаном Бајазитом је добила три ћерке, султанију Мелек (средња ћерка), султанију Оруз (најмлађа ћерка), а трећа најстарија ћерка је непознатог имена.

Посљедица свега тога је била да су Турци љутито проносили вест да се и сам Бајазит понаша као „неверник“, те да је због Оливере почео да пије вино и штити „обичног вазала“ кнеза Стефана. Такође, се причало да је Оливера успевала да на време спречи небројене смртоносне сплетке против Стефана. Стога јој Турци ништа нису праштали, а најмање то што ју је Бајазит са собом водио и у војне походе. Наиме, проценио је да ће му њене вештине и савети бити од велике помоћи, јер је имао безгранично поверење у своју миљеницу.

Но, у чувеној Ангорској бици 28. јула 1402. године, татарски емир Тамерлан нанео је тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, а у  заробљеништво је допала и принцеза Оливера. Причало се чак да је Темерлан наредио да му Оливера служи вино пред турским владарем, што је био симбол великог понижења. Према османској традицији, Бајазит је тако  8. марта 1403. године у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери. Принцеза је након тога била ослобођена захваљујући брату Стефану Лазаревићу, сада већ деспоту, са којим се 1403. године вратила у Србију.   

Оливера се више никада није удавала, а све до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, била је његова десна рука, сигуран ослонац и пратња. Често је путовала код сестре Јелене-Јеле Балшић- Косаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Оливера је нарочито топло била примана у Дубровнику.

Сматра се да је принцеза Оливера преселила међу анђеле око 1444. године и не зна се где је сахрањена. Године 2008. у Београду је основан Фонд „Принцеза Оливера“ у знак сећања на принцезу Оливеру Лазаревић. Мисија Фонда је  да се кроз лик и дело велике принцезе, очува српска духовност и културна и историјска баштина.

Фото насловна:

Оливера Лазаревић, извор: Преузета из књиге Татјана Лош, Милена Марковић: Оне су промениле Србију: изузетне Српкиње; (цртежи Војислава Беца Танурђић Белић) Београд: Компанија Новости, 2018.